Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО коло

Год. VIII.

чачком избору. Није „Србобран" рекао датреба презрети Адама Прибићевића. То ником код „Србобрана" није било ни на крај памети. „Србобран" је рекао оно што мора сваки Србин послије мало размишљања одобрити. А то је у овом: Ако ће једно друштво напредовати, сваки члан друштва тога мора слушати оно што цијело друштво одлучи. Јао оном друштву, у ком нико никог не слуша, у ком свако тегли на св /ју страну. Никад у њему среће и напретка. Нарочито ми Срби морали би се научити бити сложни и слушати већ из своје несретне ирошлости, која је баш зато и била несретна, што међу нашима старима нико није хтио слушати, већ је свако радио по свом пустом ћефу. Зато смо и дошли на ове гране, што су нам стари тако радили. И странка је друштво, ком нема напретка, до год поједини чланови хоће да је њихова воља старија од воље цијеле странке. Па тако и с. с. с. Она је досад баш л напредовала толико, што је њеним члановима странка била преча од њих самих. Почне ли се другачије радити, почеће и странка пропадати. Ето, зашто је „Србобран" осудио то што у Грачацу не послушаше странке, него срушише њена кандидата. Тим је дан примјер и другим котаревима за будуће. У Грачацу нису послушали странке, него изабрали другог. Сад могу рећи у другим котаревима: Па кад су Грачани могли онда учинити тако, зашто ми неби сада? И расуло и пропаст је ту. Адам Прибићевић хтио је одмах захвалити стога на мандату. Но на жељу управе странке он је придржао мандат, јер је странци потребан био мандат, против кога није уложен протест, будући да има много мандата, против којих су уложили радикали протесте или су обавили посебно изборе, само да тако омету овај сабор. А то се никако није смело допустити. Ми молимо све своје пријатеље у срезу грачачком, да се устрпе, док не добијемо времена да ову ствар ријешимо на задовољство свију. Нека због овог свега не носе мржње у срцу једни на друге. Нама је више него иком потребна љубав међусобна, пажња и слога. Нарочито молимо оне, који су гласали за Адама Прибићевића, да не осуђују оних који су гласали против њега. Они су чинили своју дужнрст, они нису гласали против њега лично, него су гласали за странку, онако како су морали као чланови с. с. с. гласати. Јер, да је њега странка поставила за кандидата, они би сви гласали за њега.

Бановић Страхиња. (Наставак). Ја кад бане књигу проучио, Мука му је и жао је било, У образ је сјетно невесело, Мрке брке ниско објесио, Мрки брци пали на рамена, У образ се љуто намрдио Готове му сузе ударити. А виђе га старац Југ-Богдане, Виђе зета јутру на уранку, Плану Јуже, како огањ живи, Страхинићу зету проговара: „О мој зете, Бог ми с тобом био! Што си, зете, јутрос подранио? А у образ сјетно невесело? Од шта си се, зете, раздертио? На кога си с', зете, ражљутио? Ал' се шуре тебе насмијаше, У јеглени ружно говорише? Ал' шурнаје тебе не дворише? Ал' махану тој тазбини нађе? Кажи, зете, што је и како је?" Плану бане, па му проговара: „Прођ' се,тасте, стари Југ-Богдане! Ја сам с шурам' био у лијепо, А шурнаје господске госпође Дивно зборе, а цивно ме дворе, Тој тазбини мојој мане нема, Но да видиш, што сам невесео: Стиже књига од малене Бањске, Баш од моје остарјеле мајке;" Каже јаде тасту на уранку, Како су му двори похарани, Како су му слуге разагнате, Како ли је мајка прегажена, Како ли је љуба заробљена: „Но мој тасте, стари Југ-Богдане! И ако је моја данас љуба, Љуба моја, ал' је шћера твоја: Срамота је и мене и тебе; Но мој тасте, старац Југ-Богдане! Мислиш ли ме мртва пожалити, Пожали ме док сам у животу. Молим ти се и љубим ти руку, Да даш мене ђеце деветоро, Ђецу твоју, а шурове моје, Да ја, тасте, у Косово пођем, Да потражим душманина мога, А царева грдна хаинина, Који ми је робље заробио; А немој се, тасте, препанути, Ни за твоју ђецу убринути; Ја ћу ђеци, мојим шуревима, Хоћу њима рухо пром'јенити, А у турско рухо облачити: Око главе бијеле^кауке,^