Српско коло

Стр. 2.

СРПСКО

КОЛО

Год. VIII.

јалешт. У српском језику су три главна дијалекта. Зову се: источни, западни и јужни. Источним дијалектом каже се, на пример: лепо, сено, гнездо и тако даље; западним вели се: липо, сино, гниздо; јужним се изговара: лијепо, сијено и гнијездо. Све троје је српски и ниједно од тог није ружно. Источним се говори у Маћедонији, Старој Србији, источној и средњој Србији, Срему, Бачкој и Банату; западним дијалектом говоре Срби Муслимани у Босни и Херцеговини, а јужним говоре Срби у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и Славонији, Барањи и западној Србији. И не смета то нама, јер сваки Србин разуме, кад му се каже или: лепо, или: липо, или: лијепо. Не смета нама то, а лепше је, него да се свуда каже једнако. Исто тако, као што је лепша ливада, ако је на њој свакојака цвећа, него ако је све цвеће једнолично. Ми кажемо: Како је лепа ова ливада, шарени се као ћилим. Тако је лепо и то, кад у једном народу има различите ношње, обичаја, говора. У том је богаство душе и ума народног. Зашто ми пишемо о овом, кад би то морало само од себе бити јасније од сунца сваком добром Србину? Ми смо Срби народ, који живи на југу и који је измешао своју крв с многим народима, што су пре њега становали на том југу. У сшју јужњачких народа врелија је крв, ватреније срце, него у народа, који живе на северу. Јер и сунце је топлије и жешће, које греје нас јужњаке, него оно ледено северно сунце. Зато се ми умемо и наљутити и посвадити, па и међу се, много већма. Па у тој ватри ми знамо посве обневидети, заборавити и на Српство и на људство, да искалимо само своју мржњу на брата и напакостимо му што више. Ми смо од те своје нагле крви и напрасите природе много страдавали у најновије доба, страдавамо и сад, јер многи и многи неће да се уче савлађивати своју жестоку српску ћуд. Због тога смо баш били присиљени, да и ово пишемо. Већ више година води борбу самостална српска странка с радикалном. Испрва су у с. с. с. били скоро једино Срби из Хрватске и Славоније, где се говори јужним наречјем. Но касније се стала све више ширити и по крајевима, где се говори источним наречјем. Сад је уз с. с. с. већи део Срема и велики део Срба из Баната, Бачке и будимског краја. На народноцрквеном сабору има с. с. с. већ 12 посланика из Угарске. Код задњих избора за народно-црквени сабор употребили су радикали у свом бесу све и сва, да српски народ одбију од самосталаца. Најпосле су рођеној браћи својој стали порицати име српско и називали их Хрватима пра-

вославним. По многим местима говорили су, да су Срби из Хрватске и Славоније Хрвати, јер говоре истим јужним наречјем, као и Хрвати, и да ће се сви они у Срему и Угарској похрватити, који пристану уз с. с. с. Три милиона Срба, који говоре јужним наречјем, прогласили су они Хрватима, мислећи, да је српски ратар толико неук, па да ће се у том за њима повести. Праве се највећи Срби, а одрекли би се три милиона Срба, само зато, да остану господари у српској народној аутономији, предали би три милиона Срба, који кажу: лијепо место: лепо, Хрватима. Јуначки Црногорци, храбри Далматинци, поносити Херцеговци, који су најлепши српски сој, упорни Босанци, напаћени Срби у Хрватској и горњој Славонији, који чувају од давнина стражу српску у оним крајевима, говоре јужним наречјем, велики део Србије тако исто. И сви би они, ето, морали свој говор назвати хрватским само зато, да радикали могу у народу по Срему и Угарској омразити самосталце. Најлепше српске народне песме и највише их је испевано јужним наречјем, исто тако је њиме исписано највише народних пословица, загонетака и прича. Отац српског језика књишког, који је почео први писати књиге језиком, којим народ говори, на место црквеног језика, Вук Стефановић Караџић, родом из Србије, написао је сва своја дела јужним наречјем. Исто тако његов ученик, славни учењак српски Ђуро Даничић. Јест, говори и један део Хрвата јужним наречјем, и то они, што граниче са Србима. Али они најчистији Хрвати: Загорци и Чакавци, што кажу: кај и ча уместо: шта, говоре као и Сремци: бело, лепо и тако даље. Живео и ширио се лепи наш српски језик, ма којим наречјем говорен, а онима који за љубав власти прогласише несрпским читаво једно српско наречје, којим говоре три милиона Срба, судио је српски народ. Не даду се Срби више једни другима мразити ни с чим и суде немилосрдно оним, који о том раде. Богу хвала, те то дочекасмо. А.

Оснивање руске државе. До половице деветог вијека живјели су Руси тим старинским животом, који смо описали у прошлим бројевима. Свако племе живјело је за се. Није било руске државе. Године 862. један туђинац, по имену Рурик, по племену Варјаг или Норман, удари темељ руској држави. Нормани су живјели у садањој Данској, Шведској и Норвешкој, они су дједови садањих становника тих земаља. Био је