Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 5.

„Од кага сам ране допануо: „Кад дијелих мегдан са Турчином, „0 мој тасте, стари Југ-Богдане! „Онда мене љуба обранила, „Љуба моја, мила шћера твоја, „Не шће мене, поможе Турчину." Плану Јуже, како огањ живи, Викну Јуже ђеце деветоро: „Повадите ноже деветоре, „На комате кују искидајте." Силна ђеца бабу послушаше, Те на своју сестру кидисаше, Ал' је неда Страхинићу бане, Шуревима ријеч говораше: „Шуре моје, девет Југовића! „Што се, браћо, данас обрукасте? „На кога сте ноже потргнули? „Кад сте, браћо, ви таки јунаци, „Камо ножи, камо ваше сабље, „Те не бисте са мном на Косову, „Да чините с Турцима јунаштво, „Десите се мене у невољи? „Недам вашу сестру похарчити, „Без вас бих је могао стопити, в Ал' ћу стопит' сву тазбину моју, „Немам с киме ладно пити вино, „Но сам љуби мојој поклонио!" Но мало је такијех јунака, Ка што бјеше Страхинићу бане.

Ми и они, На другом мјесту изнијели смо у овом броју, каки су радикали, или боље њихов Саборски Одбор, који су задњих осам година газдовали са српским народно-црквеним иметком. За њихове управе умањио се тај иметак за близу читавих четири сто хиљада круна, док је за управе Саборског Одбора, који је био прије радикалског, нарастао за три и по милиона круна. Српска самостална странка изабрала је сада у Саборски Одбор пет богатих људи, чланова с. с. с. Српска самостална странка држи, да ће ти људи, који су великим трудом и вредноћом стекли и сачували свој иметак, умјети боље пазити и на иметак народно-црквени, него они гладни радикалски адвокати. За члана Саборског Одбора и потпредсједника изабрала је с. с. с. познатог српског родољуба и добротвора Евгена Думчу из Св. Андрије код Будимпеште, који је већ толико до сад учинио за Српство. Ту скоро је ево тај човјек дао за „Привредник" у Загребу 10.000 круна. А у сриједу 22. јунија рекао је пред посланицима с. с. с. у Карловцима, да ће онога дана, кад се отвори српска реална гимназија у Кореници у Лици дати 25.000 круна, да се одатле дају сваке године

четири потпоре сиромашним Србима, ђацима кореничким. Такав човјек, који десетине хиљада даје за српску дјецу: шегрте и ђаке, боље ће пазити, да се очува и увећа још иметак народни, из кога се издржавају толике школе српске. Тај даје народу, а не расипа народни иметак као радикали Од овог племенитог старог Србина можемо се научити још нечему великом и лијепом, што је тако потребно српском народу, а то је: да се волимо међу се и помажемо ми Срби, па ма откуда били, из Лике, Сријема, Бачке, Србије, Маћедоније, Баната, Босне, Црне Горе, Далмације, Старе Србије. Овај старац родом је из Угарске, тамо од Будима града. И он је дао за „Привредник", који намјешта највише дјецу на жалост из Хрватске и Босне, јер из других крајева неће да шаљу толико дјецу у шегрте, а даће за личку гимназију два и по пута више. Тај не гледа на то, одакле си, него пита само: Јеси ли Србин? Па ако јеси, ако ваљаш, он те грли на своје старе српске груди као брата рођеног, као да си се родио у његовој Светој Андрији на домаку Будима града. Говорио ти: лепо, липо или лијепо, носио ти лички гуњ, или војвођанску опаклију, или херцеговачку доламу, или црногорску струку, или ма какво одијело; крстио се ти са три прста или са пет или се не крстио никако; само кад си Србин, ти си мој брат и ослони се на мене, не бој се. Тако ми учимо и зато члан самосталне странке из Угарске даје десетине хиљада за личку српску гимназију, а зато смо ми из Хрватске, без роптања трпјели двије године за цијело Српство. Ми нисмо као радикали, којима нема Србина даље од Винковаца и који нас Србе из Хрватске зову Хрватима само зато, што никад нисмо хтјели бити радикали. Ми нисмо такви били, нећемо и не можемо никад такви ни бити. Зато ће уза нас бити српски народ.

Ратар Андрија Војводић о „Српском Колу", Од ратара Андрије Војводића, пословође Српске земљорадничке задруге у Србу, добили смо ово писмо: Тешком муком задобих ево једног претплатника. Али доћи ће вријеме, када ће бити стид сваког Србина ратара, да претплатник „Српског Кола" није. Досадашњи сви претплатници „Српског Кола", те и ја с њима, можемо и морамо бити захвални оним народним пријатељима, који су тај српски лист пружили тежаку, да му смакну са чела облаке.