Српско коло

Стр 6.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

на самоме зрну, долазе на њиву са семеном, ако пре сејања семе не очистимо од главнице. Кад главница дође у земљу, из сваке оне ситне клице развије се биљчица, код које се на врху одмах развије читав венац нових клица. Из тих клица опет се развију нове биљчице. И то тако иде непрестано, докле год има влаге, топлоте и других погодаба за развијање главнице. Тада већ и сама пшеница проклија. И онда се главница хвата за младу пшеничну стабљику и после на њој живи, као имела на дрвету. Главница се брзо рашири по пшеничној стабљици и тако доспе до класа. Ту се онда сасвим развије и дозри, и сад у класу место хлебног пшеничног зрна имамо безброј сићушних главничних клица, које дозревају кад и пшеница, те се после на пшенично зрно или сламу слепе, и тако остају неко време, док опет не доспеју у земљу и не почну се поново развијати и множити. Да сачувамо пшеницу од главнице. Главница се највише и најчешће преноси самим семеном: посејемо пшеницу у којој има главнице, и онда главница дође на њиву, ту се развије, пређе на пшенични струк, и после доспе у клас, где уништи зрно, а сама се развије и узри. Зато и треба семе пре сејања увек добро очистити од онога ситнога црнога прашка, који производи главницу. Има више начина, да се семе очисти од главнице. Један је начин: узми четврт киле плавог камена и раствори га у суду, у коме има око педесет литара воде. Кад се камен раствори, добро измешај каквим дрветом воду у томе суду и унутра потопи пшеницу, коју си спремио за семе. И ту пшеницу добро измешај дрветом неколико пута, и покупи и избаци све оно семе, које исплива горе поврх воде. После остави пшеницу, да престоји читав дан у тој води, у којој је растворен плави камен, па је извади, разастри је на даске или поњаве, да се просуши два три дана, и сеј. На други начин можеш овако очистити пшенично семе од главнице: узми једну ужу батару или повећу котарицу и изнутра је опши ређим платном. У ту батару или котарицу наспи пшеницу, коју си спремио за семе. Сад у каквом повећем бакрачу метни воду на ватру, да проври. Ону врелу воду саспи у какву чабрицу или шири чабар, па одмах наспи унутра исто толико обичне хладне воде. Сад у ту воду загњури ону батару или котарицу с пшеницом и остави да постоји, док не избројиш до 400; онда извади пшеницу, разастри је где год на

чисто место, да се добро просуши, па носи на њиву и сеј. Главница се може пренети на њиву и сламом од главничава жита, ако на њиву износимо несагорело ђубре, у коме има овакве сламе. Зато је добро, да ђубре, ако није још сагорело, а у њему има сламе, износимо само на оне њиве, где нећемо те године сејати пшеницу.

Са пута кроз народ. Дошао сам иза дуже времена у једно бановачко село, у ком сам провео прије више година. Имао сам у њему доста знанаца и пријатеља ратара. Кад сам стигао тамо, чуо сам да је један мој добар пријатељ ратар оболио тешко на прсима. Пошао сам к њему одмах, да га обиђем и видим како му је. Сиромашан је то али ваљан, радин сељак. Лежао је у кревету, мршав, испијен. Мило му је било, кад ме је угледао. Насмијао се тужно и рекао ми: „Хвала Вам, господине, што ме нијесте заборавили". Руковали смо се и помало разговарати. Огледао сам се око себе. Зашто да причам вама тежацима у Банији, како ратар код вас болује, а по готово сиромашан ратар. Ви то знате. Тешко да му је ишто више удобности и повољштине него његовој домаћој животињи, кад је болесна. Паске и његе ужије колико и она. Нешто би се и могло, али се не зна, а много се и не може, кад би се и хтјело и знало. Одијељен није од здравих, јер се нема гдје. Мира нема од дјеце и разговора људског, зрака чистог нема у соби, у којој живи и по десетак душа. Дуван, дисање, пљуцкање, дим. Ако му је болест прелазна, приљепчива, може заразити њоме цијелу кућу. Кревет неуредан, лијеку какву ни трага, а ни лијечнику. Гдје је лијечник, 17 километара далеко. Да га доведеш пет пута, морао би продати цијелу њиву! Храна тешка, као за здрава човјека. Можда би се од оног што има у сиротињској кући и могло спремити нешто добро за болесника, али се не зна. Све је тешко за болесников слаби желудац, недопечено, недокувано, без куса и сласти. Два тешка зла бију ратара човјека: немање и незнање. Причао ми је како је, док је био још јачи, отишао једном лијечнику у Петрињи. — Добар је то господин. Лијепо ме прегледао и испитао о свему. Онда' ми пропише неки лијек и рекне: Главно је ово, да не радите превише, да се одмарате што више и да се храните лакшим јелима, месом, млијеком, јајима, рижом на млијеку и тако даље.