Српско коло

Стр 6.

СРПСКО

КОлп

Год. ПН.

јуначније него Југовића мајка, опјевана у народним пјесмама. Ево те њезине бесједе: — Браћо Његоши, соколови црногорски, није то лијепо што чините, није право да плачете и кукате за владиком. Није он рођен за плакање, нити је радио за кукање. Радио је о добру, о слави, о величини кмена нашега и српскога и за њим не треба плакати но га славити и гледати да идете његовијем стопама и да радите оно и онако како је он вазда препоручивао и народ учио. Пре.станите с плачем, плач не могу слушати. На то се сагнула, клекла, помолила се Богу за покој душе његове, затијем је устала, пољубила крст и руку владичину говорећи: — Слава и хвала нека је Богу и Светој Тројици, која ме је даровала даром мимо све жене; ја сам била и сада сам најсрећнија мајка, кад сам вољом Божјом родила, одгојила и спремила тебе, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. Ти си се одужио свакоме твоме, одужио си се Богу и народу. Ја ваистину Божу никад за тобом нећу плакати, кад бих то учинила, не бих била твоја права мајка. Треба ца илачу и да кукају оне мајке које рађају, носе и чувају изроде, иадајнике и иогани људске, а ја не. Опет се сагла и пољубила му руку и рекла: — Проста ти била материнска рана. Просто ти било српско млијеко. Слава нека је Богу који ми те дао и који те тако лијепо узео, барем ће и он тамо имати што од тебе да види. Опет се сагла и пољубила му руку. Оваква мати и могла је родити и отхранити онаква сина. Другачија никако.

Вођарство. Не ваља садити воЋке ублизо. При заснивању воћњака још једнако се упада у погрешку, да се воћке засађују на малом, недовољном одстојању једна од друге. То је јака погрешка, због које се доцније омета правилно развијање воћака. Одстојање од 10 метара — кад су у пигању високе воћке — може многоме воћару изгледати сувише велико, али ће већ после неколико година видети да то није случај, пошто се тек после неколико година види колики простор захвата добро развијена круна високих воћака. Као пример, да узмемо јабуке. Њих треба засађивати, такође, на одстојању од 10 метара. На жалост, и данас, многи воћари засађују јабуке на недовољном одстојању од 6 метара. Као последица оваквог погрешног засађивања, наступа неправилно развијање круне. Круна, место да се развија у ширину, због недовољног простора, иде навише. Главно место где треба да се развијају плодне гранчице, премешта се, на тај на-

чин, ближе врху круне, а свакоме је воћару познато, да са тако развијене круне никада ни приближно не може добити доброг воћа, као са воћака чија је круна правилно развијена. Кад су воћке засађене на недовољном одстојању, не могу да добијају ни довољзо светлости ни довољно ваздуха; због тога, ни оплођавање код тих воћака не може да буде тако добро, као код воћака које су засађене правилно, на довољном одстојању једна од друге. На ова-о погрешно засађене воћке у већој мери нападају и штеточиње. То је право легло гусеница; и кад се ту једном залегу, не истреби их лако! Па колику тек штету наносе печурке, које се најбоље развијају на оваквим воћкама! И кад је то све познато воћарима, зашто још једнако греше? Зашто још једнако засађују воћке на недовољном одстојању? Само зато, што хо^е на што мањем комадићу земље да засаде што већи број воћака; да од више воћака добију Еише плода. — Међутим, ствар је потпуно обрнута: Правилно засађене воћке, на довољном одстојању, дају и више плода и бољи плод — зато: Не засађујте воћке ублизо! „Тежак". Остав. * ' ВоЋе берите руком. Из године у годину воће се у свету све више тражи А наша земља као да је створена, да буде воћњак, те из године у годину добивамо све више пара за воће. Много пута и сами се чудимо, зашто нам људи дају паре. Али као што у многим пословима грешимо, грешимо и у пословању око воћа. Нарочито много грешимо при брању воћа. Кад смо већ срећни, те имамо лепу и благородну воћку, и она је добро понела и стигла за брање, ми не умемо да је оберемо, као што људи раде, те да обрано воће добро продамо, него тако беремо, да нам готово половина рода пропадне и иструне. А и оно што нам остане и изнесемо на трг, махом је такво да често не добијемо ни половину оне цене, по коју бисмо продали воће, да смо воћку разумно брали. Ми обично воће тресемо, и тако га беремо. Не треба, мислим, нарочито ни да наглашавам, како ово није добро. Једино се ораси, лешници и кестенови могу овако брати. А све остало воће, које овако беремо, већим делом пропадне. Замислите и сами, шта ће бити са зрелом караманком или водењачом, кад падне на земљу с висине од два и три метра. Ретко ће која остати здрава. А само здрав плод може се очувати и дуже време, да не иструне пре времена, и да се може изнети на трг. А шта ће тек бити с кајсијом или бресквом, кад их зреле отресемо. То је воће и тако врло нежно и