Српско коло

СРПСКО КОЛо

Стр. 7.

не може се дуго одржати. Ако се још трешењем повреди, одмах се исквари и почне трунути. Али ми при брању воћа радимо и горе. Најчешће узмемо какав подужи штап, или и читаву мотку, па окупимо душмански ударати по грању и млатити воће. Колико пута тако јабука, крушка или шљива одлети по педесет и шездесет метара далеко од дрвета. Овде не може бити ни помена о томе да добијемо добро воће, које ће се и дуже одржати и добро на тргу продати. Али није још сва несрећа у томе. Ако једне године и упропастимо род, биће га друге године. Али ми овим млаћењем воћа наносимо велику штету и самој воћки: ломимо гране и гранчице, рањавимо кору и обијамо пупољке. Тако нам друге године воћка већ неће тако добро родити, а може се и пре времена осушити. Воће треба брати руком. Нарочито код бољих и скупљих врста ваља бити врло пажљив при брању. Воће треба брати комад по комад, најбоље с дршчидом или петељком, па обране комаде лагано и пажљиво слагати у плиће котарице. Треба пазити, да се не скине ни онај прашак, који је по воћу. Само овако обрано воће може се и дуго очувати и увек и по добру цену продати. Погреше и они који се пењу на воћку, да беру воће. Род је махом по оним ситним гранчицама, 'које су даље од крупних грана, те их је тешко с дрвета дохватити. А, после, често се дешавају и несреће: онај што је на воћки, опусти се или склизне с гране, или пукне грана под њим, те падне и осакати се, или и главом плати. А овим пентрањем по дрвету ломе се и гране и штети се воћка. Воће треба брати помоћу стуба, које се подупиру, а које може лако сваки сељак направити.

Школа и читање. II. Како је већ речено, кад ђак на селу задњи пут каже школи ,,збогом - ', онда то вриједи и за књигу и писмо. Кроз коју годину заборави се скоро све, што се у школи научило. Наравно, да је такав ђак забадава ишао у школу. Но тако не смије бити, ко ишто мари за себе и себи добро жели. Школа је дала, колико је само могла у то кратко вријеме, то знање што се у школи стекло мора се текар у животу употпунити, јер школа је само приправа за живот, а живот је тек школа. Не иде се у школу за то, да се човјек зна потписати, прочитати какав позив и т. д., већ је потребно трајно читање књига и листова за народ, тако се народ сам образује и добива користи од књига, а у држави је то већи напредак, што су начитанији и они мали службеници, који су потекли равно из народа, те су без већих школа стекли службу.

Како се то слаже, да наш тежак истиче силну жељу, да зна читати и писати, а онај који то научи, не употребљава и не усавршује то велико благо у животу, већ га пушти да пропада? Сваки се наш сељак силно занима „што има ново", ,,што књига каже", и то је ванредно добро и похвално, што он једном чује из књига или новина, то неће брзо заборавити, он ће се тога дуго сјећати. Кад се дакле наш човјек тако занима за оно што књига каже, и има тако дивни дар памћења, није ли то онда велики гријех, што посље школе забаци књигу. Истина, има разних узрока, који већ на ђака дјелују тако, да му школа не остане у угодном спомену. Тај се немар преноси и на књигу, тим више, што наш тежак мало кад и види другу коју књигу, осим школских, које за њега нијесу бог зна како занимиве, нити тамо има, што би му за живот вриједило; па не знајући тако каквих има књига не може се код њега наравно ни пробудити жеља за читањем. Зато је дужност народних првака на селу и међу народом, да им откривају благо које се у књигама налази. Наравно, то се не може оче-ивати од оне сеоске интелигенције, која осим једних политичких новина ништа друго и не чита! Онај дакле, који једном сврши школу, треба своје воље да остане и надаље у свези са школом, те ће му ваљан учитељ ићи на руку код избора и давања књига. Читатељ тежак наћи ће у правој књизи за народ много користи, што му је потребно у свакој прилици у животу. Што му је потребно у послу са опћином, котаром, судом и т. д., што треба у господарству и кућанству, ма свагдје. Наш се сељак силно занима за природне тајне и појаве, и ништа радије не слуша, као кад се о томе почне причати, при томе он казује што је још прадјед његов видио и чуо, што и опет потврђује силни дар памћења нашега народа. Даље се може у књизи наћи пјесама и приповједака, и угодне шале. Укрзтко може се свега наћи у књигама, но за тежака је далеко важнији поучни дио књиге, јер тамо ће наћи што му вриједи цијелог живота. Дозна рецимо нешто ново за господарство, и он покуша то на дјелу, па кад успије, тражи даље што би могао провести и научити, те ће се тако наш сељак мало по мало ослободити оног начина рада, који већ ни старима нашима није био најзгоднији, а камо ли у данашње вријеме. Колико има нашег народа, који је н. пр. ручну вршаћу машину текар видио гдје у свијету, и кад прича својима о успјешном и брзом раду такове машине, они му једва вјерују. — Или чита тежак како се може излијечити од какве лакше болести, опроба то, па кад успије, све ће село знати за тај начин лијечења, тако ће мртва слова из књиге живјети у народу и доносити му корист. Да видимо, како је са једним таким момком, који се бавио читањем, кад оде у војништво. У војништво иде свзк, и сиромах и богаташ, али се и тамо пази колико је ко богатији знањем, Онај који зна добро читати и писати, а нешто је и из књига научио, истиче се одмах између других и он ће брзо „ава