Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО КОЛО

Год. VIII.

наше отаџбине. Не мислиге да се спремате у бој за Петра: ви идете да се бијете за државу, за отаџбину, за вјеру и цркву. А за Петра знајте, да му живот није скуп: само да живи Русија у слави и срећи". Петар је и показао да му није до њега, него до отаџбине. Био је у првим редовима свуда, једно му је зрно пробило калпак, једно ударило у седло, а једно у крст на прсима, у такову је он кишу танади сртао. Послије битке приредио је гозбу и на њу позвао све заробљене шведске ђенерале. На гозби наздравио је Петар учитељима руским Швеђанима, који су Русе научили војевати и побиједити учитеље. Грка је била здравица Швеђанима. Рат се наставио и даље, све до 1721 године. Кад се дочепао Балтијског Мора, саградио је Петар ратно бродовље, те и на мору потукао Швеђане и провалио најзад до њихове пријестолнице. Тада Шведи буду присиљени да понуде мир. Све земље на Балтијском Мору отступи Шведска Русији: Ливонску, Естонску, Ингрију и дио Финске. Дјело је било свршено. Русија је дошла до мора, „пробила је прозор у Европу", како је говорио Петар и од сад ће још више јачати на страх својим непријатељима. б.

Бој на Лозници, 1810. — Наставак Кад Чупићу ситна књига дође, Чупић учи, грозне сузе лије, Главом маше, зубима шкргуће, Јер је Чупић тешко обољео, И тешко га болест обрвала, Па се коња држати не може. Викну Чупић слуге и дворане: „Чујете ли, моје вјерне слуге! Трч'те боље по богатој Мачви, Поздравите моје буљубаше: Побра Луку, Јосиповић Перу, С Богатића Ковић Михаила, А од Дрине Бјелић Игњатија, И поздрав'те Срдана Илију; Моји момци, лави одабрани! Јаш'те коње, ајте у Љешницу, Војску куп'те по богатој Мачви, Хајте листом у Љешницу б'јелу: Лозница нам у невољи цвили". Буљубаше кад чуше Чупића, Сви скочише на ноге јуначке, И по Мачви војску покупише, Без Чупића лавови одоше, Луко купи око себе војску

Ја по Шапцу и около Шапца, По Посављу око воде Саве, По Тамнави и по Поцерини; На мах Луко покупио војску. У Љешницу шанцу дојездише Једног сата а једног минута, Поглавице уједно дођоше, У по с' ноћи онђе саст'адоше. Једнако је бојак на Лозници: Пушке праште, а топо.ии гуде, Испод неба лијећу лубарде: Све баљемез баљемеза виче, А лубарда лубарду дозива. Ту Србињи спавати не могу: Уста Луко, пође по логору, Па он себе зове поглавице: „Чујете ли, српске поглавице! И ви, браћо, мали и велики! Послушајте, што ћу бесједити: Ако Бог да и Богородица, Те се сјутра с Турцим' ударимо, Дбте, браћо, да се не издамо: Ко издао, издало га љето! Бијело му жито не родило! Стара њега мајка не виђела! Њим се мила сестра не заклела! Јоште, браћо, да вам ово кажем: Који би што у боју добио, Да добије везирево благо, Нека другу не даде исета, Проклет био ко од њег' искао! Свако себе нек шићара тражи. Хајте, браћо, бијелој Лозници, Оно ј' тежак бојак без престанка". То рекоше, на ноге скочише, Сви коњици коње посједоше, А пјешаци пушке докопаше; Све с' коњици по два поређаше, А пјешаци по два загрлише; Поглавице напријед пођоше. Из Љешнице у по ноћи пошли, Па на Јадар воду ударише, Док Србињи Јадар пребродише, Први Србљи у Руњане дошли, Још последњи Јадар прелажаху, У Руњаним' ишчекат' се хоће Код студене воде Теферича У руњанским зеленим шљивицим', Ту по ладу попадала војска: Ко с' угријб, водом с' разлађује, Ко је жедан, ладну воду пије, Ко водицу, ко љуту ракију; Пјешадија у пушке загледа, А коњици колане притежу, На Лозницу попријеко гледе. Опет Луко пође по логору, Стаде Луко разређиват' војску, Куд ће који уд'рит' поглавара,