Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

чули за то мјесто, питали су: Ма какав је то Брлог, какви су то тамо људи, кога тамо има, да тај народ поведе, да га упути, да му каже, какав ће жиг срамоте бити прижежен на чела српска, изаберу ли игдје Срби за посланика вјешатеља српског Славка Араницког? „Ох, чудне срамоте, изаберу ли га! Ох, боље би било да се сви поклати дамо, него да то буде! Шта ће нам рећи свијет, каквим ће нас именом назвати унуци наши, кад буду морали очи земљи обарати ради наше срамоте!" Тако се хукало и јадиковало, И кад смо им ми одговарали да у том котару брлошком немаш, ван два три добра попа, учитеља и трговца, а остало да је сам голи ратар, али честит, слободан, свестан, па нас неће осрамотити пред светом и Српством, они су мало долазили себи, али замало, па су опет забринуто махали главом. — Брлог, Брлог! Само да у Брлогу прође добро! — шаптало се, мислило и говорило без престанка. — Шта јављају из Брлога — питаху нас са свију страна на даи изборни. А ми им одговарасмо, да Брлог нема ни телеграфа, него да је у некој Жутој Локви, па треба времена док стигне гласник до њега и жица донесе глас у Загреб, да се рашири по свој земљи. — Ех, само нас тјешите. Зло ће бити кад гласа нема — одговарали су нам. А ми смо слутили да ће добро бити, јер смо знали какви су момци наши ратари брлошки и она шака народне господе, јер смо знали и какав је дечко наш млади, мили и смјели Срђа. — Зар они да нас обману у нади, па још кад имају бирати између вјешатеља српског Араницког и бранитеља имена, вјере и образа српског Срђе Будисављевића? — врзло нам се без престанка по глави. И нисмо се преварили. Стигао нам је глас радости и разнијела га жица и новина широм Српства нашег, да се разрадује свака душа српска од сједокосог, озбиљног старца, до куштравог, несташног дјетета. — Паде крвник, љосну вјешатељ српски, простр се по земљи пресвијетли, пољуби ледину злотвор наш. Не помогоше му ни затвори, ни глобе, ни пријетње, ни мито, ни лагање и мазање. Част самосталцима, слава Брложанима! — тако се свуда говорило и клицало ужагрених очију и зарумењених лица. Пао је камен са српских прсију, а срушисте га ви, сиромашни, али свјесни, слободни, поносити синови наше камените Лике. Вама захваљујемо што смијемо кроз свијет ведра лица и чела пролазити; вама захваљујемо, што су душмани наши научили, да се Србин не да и не може до скота понизити па да

љуби руку која му омчу око врата стеже; вама захваљујемо, што сте дјелом својим подигли душе српске и ондје, гдје су биле мало клонуле и главе земљи уморно обориле, вама, ви ратари српски тамо из Шкара, Дољана, Подума, Брлога, Дабра, Антића, Српског Поља и Главаца. Свијетли и угледни стојите ви пред очима цијела српског племена. И немојте мислити, да вамлажемо, пишући ово, зато јер сте сиромашни, малени и забачени негдје тамо далеко у забити великој. Није само богаство џепа и господства, које даје углед међу људима. Има још једно големо богаство: поштена, честита душа, храбро, слободно и несебично срце, љубав за оно што је добро и лијепо. А свега тога показали сте ви у овој задњој изборној борби. Стога вам и пишемо ово, јер ваља рећи отворено оно што јест и пуном душом, скидајући шешире са својих глава, довикујемо вам тамо далеко у ту забит вашу: Част Србима изборног котара брлошког! А.

Бој на Лозниди, 1810. — Овршетак Узе Анто дурбин од биљура, У шљивике руњанске погледа, И познаде, да је српска војска, И познаде Лазаревић Луку; А кад позна Богићевић Анто, Он казује Милошу Поцерцу: „О Милошу! нама индат дође! Ево Луке, славна комендата". Онда рече Поцерац Милошу: „Побратиме, Богићевић Анто! Ти обуци све турске хаљине, И ти узми три, четири друга, Кроз турску се војску прокрадите, Па идите у руњанске башче: Ако Србља буде са јабане, Те не знаду од куд уд'рит' ваља, Ваља тебе уредити војску". Кад то чуо Богићевић Анто, Узе Анто три, четири друга, Обукоше све турске хаљине, Па на добре коње посједоше, Кроз турску се војску прокрадоше И одоше баш пред српску војску. Кад с' машише брда руњанскога, Од Турака нико их не виђе, Разма један паша Али-паша; Али-паша Турцим' бесједио: „Јањичари, моја ђецо драга! Ен' утече градска поглавица, Од Лознице Богићевић Анто,