Српско коло

Стр. 4.

СРПСКО КОЛО

Год. VIII.

Јал' утече, јал' по индат оде: Сад јуришом хајте на Лозницу, Готова је бијела Лозница". А кад, болан, Турци алакнуше И Лозницу града опасаше! Туку града са четири стране: С једне стране топовима туку, С друге отране бојним лубардама, С треће стране лагум поткопаше А с четврте јуриш без престанка, Трчи Милош по Лозници граду, Око себе Србадију храбри: „Не бојте се, Србљи, браћо драга! Пушке пун'те, а туците Турке, Сад ће нама лијеп индат стићи, Виђећете јада од Турака". Какав огањ гори на Лозници, Црвен пламен до неба свезали. Дође Анто српскоме логору, Опази га Лазаревић Луко, Пред Анту је Луко потрчао, Са Антом се у образ пољуби, Немају се кад за здравље питат', Веће рече Лазаревић Луко: „Како ј', брате Анто, у Лозници?" Анто проли сузе низ образе, Антонија нема шта казиват': „Видиш, Луко, како ј' у Лозници! Сад су Турци ушли у Лозницу, Па се сада кољу по Лозници, Већ потец'те, ако Бога знате!" Онда Луко викну поглавице: „А Србињи! свак на своју страну". Па коњици коње посједоше, А пјешаци пушке загрлише, Па Лозници граду потекоше, Најнапријед Срдане Илија, И пред њиме Пурко барјактару, Он пјешице свилен барјак носи, Барјак носи, војсци калаузи, А Илија за њим на ђогату. Најпре Турци виђеше Илију И пред њиме Пурка барјактара, Па се Турци тада препадоше, Кад Илију за собом виђеше, Па се Турци натраг окренуше, Не би л' како узбили Илију, На Илију огањ оборише; Ал' Илија успрегнути не шће, Већ подвикну кб да пије вино, Па на Турке јуриш учинио; Са свих страна Србљи ударише, Једнолико сложно ударише, И на Турке огањ оборише, Ка'но грозна киша из облака, Тако с' просу пушка од Србаља. Кад то виђе Поцерац Милошу, Он на граду отворио врата,

Па из града јуриш учинио, Са свих страна забунише Турке. Боже мили и Богородице! Кад се двије ударише војске, Једно српска, а друго је Турска, Стоји цика тананих пушака, Стоји јаук рањених јунака; Ето гребу мачи гребештаци, Ев' шкргућу кости од јунака; Јека стоји убојних топова, Земља јечи ведро небо звечи, А све зељош зељоша дозива, Виш' њих јарко помрчало сунце Од онога праха и олова. Турци даше плећа, побјегоше Дрини води ладној на обалу: Ево паше на ноге скочише, А на добре коње посједоше, Дрини води ладној утекоше; Оставише убојне топове И џебану, што је за потребе, И бубњари бубњеве бацише, И свирачи свирале бацише, Побацаше зиле и борије, Погубише ситна ћеманета. Мили Бого! чуда големога! Да се коме чуда нагледаги, Како српске сабље сијевају, Мртве турске главе зијевају! Ту не оста Србљин у дружини, Који турске не одс'јече главе. Што Турака од сабље утече, На Дрину их воду наћераше. Колика је Дрина вода ладна, А на њојзи ниђе брода нема, Ту је Турчин тада пребродио, Ђе је који доспјети могао. Преко Дрине мало ко пријеђе, Камо чудо, што у Дрини оста! Дрина вода не тражи тефтера, Веће ждере без броја јунаке. Бого мили и Богородице! Од како је постала Лозница, Нису љепше Србљи задобили, Него тада, кад разбише Турке, Од Турака шићар задобише. Ова пјесма свјема Србињима, Од мен' пјесма, а од Бога здравље!

Петар Велики. (Од 1689. до 1725.) Петрови противници. Већина руских људи била је противна раду Петрову. Једни зато јер су по природи својој биди људи старовоље, који не даду да се дира у старо. А Петар је дирао у све, што је мислио да не ваља, па ма се то чинило Русима најсветије. Дирао је опоро, преко, као