Српско коло

Год. VIII.

СРПСКО коло

Стр. 5.

дивље, без икаква обзира и милости. Зато су га они мрзили као ђавла. Други су га осуђивали с тога, што је био пренагао у свом раду, што је био својеглав, силовит, што је кршио смјеста по поли, ако се нешто тешко савијало. Народ, мали људи тешко су подносили терете вјечитих ратова, вјечитог грађења градова, бродова, путова, канала и зато га ни они нису трпјели. Они су били људи који нису далеко видјели, они нису знали, да ће с Русијом цијелом бити свршено за увијек, па и са њима свима, окасни ли се само мало још на путу напретка. Они нису знали, да је зато потребно што прије уложити сву снагу, напети сваку жилипу и мишицу, да прсну од напора, губити и главе треба ли, само да се осигура боља будућност отаџбини и синовима и унуцима. Они су видјели само садашњост, а и Петар је видио тешку садашњост, али је он видио и то да ће будућност бити још стопут тежа, не учини ли се одмах све што се може умом и рукама и крвавим работничким радом учинити. Стога Петар није штедио од рада и труда никога, као што није жалио ни себе, ни крви своје рођене. Он је жалио за отаџбину, он је страховао за будућност мајке Русије и у том страху заборављао је он на сваку тешкоћу, на сваку патњу. Текар сада, иза двије стотине година, умије руски народ оцијенити шта му је ваљао Петар, сад га воле, сад га у небеса пењу, сад му споменике подижу, сад га благосиљају. Али онда то нису умјели и Петар, који је толико волио и мучио се за своју отаџбину, морао је гледати како му се то не признаје и како му са свију страна о глави раде, завјере против њега склапају, буне дижу, паклене мреже око њега плету. Али он је знао, шта ради и није се дао зауставити на свом путу. То је био орао, лав, па је и противнике своје тргао без милости као лав. Знамо како је свршио са „стријелцима", кад су се 1698. побунили против њега. Тако је радио и послије са сваким ко се усудио дићи против њега, па и са својим сином Алексијем 1718., кад је са неким старовољама покушао роварити против очева рада. Петар га бацио у тамницу, предао суду. Био је мучен да призна своје дјело и на мукама је умро. За свог насљедника одредио је Петар сина Алексијева, а свог унука Петра другог. Страшна је то ствар била за Петра убити сина свог. Али Русија му је била милија од сина и преволио је њој, јер је знао, да би било зло по Русију, кад би му син извео оно

што је мислио. „Трпим и то увијек за отаџбину — рекао је Петар, мислећи на смрт свога сина. — Тешко је сазнати да сам невин онима, који не познају ову ствар (зашто је Алексије осуђен на смрт). Али Бог види истину". Петрова смрт. Радио је као роб за отаџбину. И умро је радећи за друге. У мјесецу новембру 1724. г. био је Петар на ријеци Неви, која тече кроз Петроград и ту се одмах улива у море. Уједаред опази како је насио један војни брод, а матрози се даве. Он с мјеста скочи у воду у помоћ им и спасе двадесет матроза. По дана је пробавио у води на студени и прехладио се. Кад је дошао кући, добио је грозницу, пао у кревет и више се не диже. Умро је 28. јануара 1725. б.

0з ратарских писама о изборима. Избор у Нашицама. Из села Дузлука послао нам је један свесни ратар ово писмо: „Молим славну управу да би ових мојих пар ријечи уврстила у оваЈ народни лист, да виде и наша даља браћа ратари какове ми имамо попове и учитеље. Већ на неколико дана пред изборе наши ови трбушари узели су кортешовати за господина грофа, да би им се морао паметан човјек чудити. За нашега пароха Њера заслуге поклонио је господин гроф шеснаест сто круна за набаву некаквога кукавнога сата на цркву. Ваљда наш парсх Њер не зна кад је гладан, па мисли да ће му сат показати. За тај један несретни сат издаде свој нароД и оцрни онај свој црни образ већма него што му је био. А ја мислим, кад смо кадри оираељати сами своју цркву, иа да је иречасни изјавио ту своју велику жељу аа сат, иа би му куиили и сат, само нека нас не иадаје и с тиме нас све не срамоти. Па шта сад ради? Пита некоЈе дјеце, кад дође у школу на вјеронаук, је ли њихови оцеви знаду шта је православна црква. То све само зато, што се нисмо дали заварати од њега. А ја кажем дјеци нека кажу томе великому Србину и свештенику да ми знадемо шта је православна црква, само не знамо шта је гулаш и паприкаш. Што се тиче обрадовачке парохије, тамо су живо радили и учитељ и попо, само мислим да нису толику велику награду добили за заслуге. А гашки господин учитељ Љубичић на дан избора повео је оне неуке Гажане, њих неколико кола, са собом и у сваким колима по један и два барјака. Па мјесто да је за своје издајничко дјело оборио

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.