Српско коло

Стр. 2.

СРПСкО

КОЛО

Год. VIII.

што је добро за њих, али касније, требало би протећи до то1а доста времена. Српство је у Горњој Крајини некад било јако свјесно, али је та свијест била јако ослабила. У то се родио код Хрвата Анте Старчевић, који је узео проповиједати страшну мржњу против Срба, стао нас звати „накотом, Цинцарима, Власима, Мартолозима", писао да смо „дозрели за сјекиру" итд. Мирни Срби раздражише се на то, стадоше се окупљати, помагати, освјешћивати. И ниЈе то само једна шала, кад неки Срби веле, да би ми први требали дићи споменик А, Старчевићу, јер нас је освијестио! Што је Анте отпочео, то је велеиздајничка парница довршила. Српска свијест пламти и букти. То је други наук и друга тековина наша из велеиздајничке парнице. А. „Србе је колад овамо дотјерао, колац ће их и отјерати одавле". Има у Хрватској један погоспођени сељак. Зове се А. Јемрић. Код задњих избора кандидирала га је Хрватска пучка сељачка странка за посланика у Херцеговцу. Први дан није прошао. Коалиционаш Кршепелка имао је највише гласова, фалило му само мало до половице. Иза њега имао је највише гласова овај Јемрић а најмање је имао владиновац, Томашићевац Леополд Сингер, жидовски богаташ из Беловара. Дошло је до ужег избора други дан и сви скоро мађарони Сингеровци, и чиновници, гласаше за Јемрића, а против коалиције. Коалиција је најмржа мађаронима. јер већ 4 године води тешку борбу против мађарске премоћи овде и они знаду да је зато с њом тешко изаћина крај. А са Стипом и Антуном Радићем, вођама те тобожње сељачке странке лако је. Увек су били против католичких попова. Али да добију зајам од 50.000 К за своју штампарију од моћних попова из Крањске, они су сагнули врат, поклонили се поповима, па су и депутацију слали надбискупу у Загребу, да се поклони у име странке. Водио ју је, како смо у своје време јавили, посланик новиградски Јалжабетић. Мислили су мађарони у Херцеговцу: Лако ћемо и ми с њима. И нису се преварили. После избора прилепише се Радићи са странком уз владу. Но да пређемо на Јемрића. Пред избор држао је он дакако скупштине. Једну је држао и у селу Трновитици и говорио између осталог и о нама Србима. Мислио је да га неће Срби чути, јер се он пред Србима, као и вође му Радићи, Шуперина и други, прави леп. Али чули га Срби сељаци и јавили нам, да је Јемрић рекао ово: „Србе је колац овамо дотјерао, колац ће их и отјерати одавле".

Није ништа ново рекао против нас г. посланик Јемрић. То су нама Србима већ безброј пута до сад рекли франковци. Само се ми нисмо чудили франковцима. Једно стога, што се они никад нису ни правили наши пријатељи, а Јемрић и његови пред Србима другачије гуде. А друго зато, јер франковце води Жидов Франк. Жидови нису велики јунаци, то зна свак. Зато су и претили и јуначили се толико против нас, кад знаду да нас је мало у овој држави и да нам сви о глави раде, особито Швабе и Маџари. Па хајд да и они буду једаред јунаци. Али од Јемрића и његових, који нису Жидови, ми смо очекивали да ће претити Маџарима или Швабама. Та они су ваљда више јада задали Хрватској од нас Срба. Они су чак хтели вешати нас Србе, што смо се сложили с поштеним Хрватима, да бранимо Хрватску и себе у њој. Зашто јуначина Јемрић не зграби колчину и на њих не појури, кад му јуначко срце не да мира? Али јест. Јемрић се прилепио уз мађароне, а јуначку ћуд хоће на нама да искали. Али нека се не вара. Ако би ишло и на коље, што неће, мислимо, неће се Срби бојати јунака Јемрићсве длаке. Нису се ни већих делија препадали, неће ље ни Антуна Јемрића! Нека дакле прети, слободно му је. Али нека не говори неистине. Јер неистину каже г. А. Јемрић, кад вели да је Србе овамо дотерао колац (он мисли тиме турски колац, јер су Турци Србе на коље натицали). Па да смо и побегли испред коља, не би била срамота. Јер то значи, да смо се бунили, да се нисмо дали, па су нас Турци хтели мукама упокорити. Турци нису набијали на коље покорних робова, него јунаке. Да је А. Јемрић био на српском месту, не би морао бежати. Он лиже сада табане мађаронске, а мађарони не натичу на коље. Где би он тек Турке лизао који су на коље набијали људе! Али наше старе није овамо дотерало коље. Њих је догнала овамо њихова страшна мржња на ропство, на нехришћане Турке, њихова слободњачка ћуд. Они су желели да живе слободно и да се свете душманину. Зато су увек склапали уговоре са немачким властима, да неће бити робље, кметови, кад пређу овамо. Јер, онда воле остати у Турској. Другачије неће селити из Турске. И немачке власти су на то пристајале, само да добију то јуначко племе за се, да чува границе државне од Турака. Тако је то било јуначки Антуне Јемрићу. Слободњачка ћуд српска довела је овамо Србе. Она би их и одагнала одавле сада, кад нас хоће да заробе овде, да се има куд ићи. Но о том други пут.