Српско коло

Стр.

је нада у оном, који одлази. Ако он не врати, ти не можеш. Много пута се и шаље отуд, па ипак се дуг штедиони потеже по коју годину. Дај нешто за камате нешто главнице, нешто у кућу, никаква напретка. У занат се може слати већ у 13. години, у Америку бар у 17., 18. години. Ако је ишто више земље а мало душа, онда нема смисла остављати своју земљицу и потуцати се по свијету. Не тужи се земља, што је пуно посленика, већ што их је мало. Ако је мало земље, а пуно душа, редовно одлазе млађи на рад. Но прије 18. обично не иду. Оно дакле 4 или 5 година, што их проведе код куће дијете, које мисли у Америку, биће много корисније, да се учи у занату. Ако је земљи потребно на пр. 7 посленика, а њих је у кући деветеро, каква је онда помоћ и корист од она два, и да ли их се исплати устављати код куће? Више пута уставе родитељи једно дијете да чува овце, друго да чува јањце и т. д., и ради оваких ситница не даду их у занат. Ако се дакле два вршњака посље школе растану у својој 13. години, они живу овако: Онај код куће проживи 4, 5 год. мало боље него забадава, а онај у занату за то вријеме учи и спрема се за свој занат. Након четири године онај се код куће почне спремати у Америку на рад, а овај у занату се ослобађа шегртства и као калфа почне добивати плаћу. Видимо дакле да сад тек почињу обадва зарађивати новац. Но и живот и рад се њихов врло разликује. Онај се у Алерици мучи као робијаш и сваки час гледа, кад ће главу изгубити. А овај се извјештио свом занату и ради лако и са шале. Живот лак и безбрижан. Отишавши испод надзора родитеља долази дијете под још строжији надзор господара. Тај се надзор мање више протеже и над ослобођеником. Једно што се кроз толике године навикне на господара као на другог родитеља, те га се и срами и прибојава. Тако се може у занату и лошије дијете поправити, а ишто боље не може се покварити, бар не прије него код куће. Осим тога и као ослобођен он је хоћеш-нећеш присиљен радити. Јер ниједан господар не тргш, да му момци шарају, један дан раде, други не, тога нема. Нити се лако прима у радњу онај који често господаре мијења. Сваки дакле момак настоји да што боље ради и поштеније живи, да не изгуби радњу и господара. Ваљано живећи може већ сад доста приштедити, и што је дуље на истом мјесту, стиче све већу плаћу и поуздање, а колико има случајева, да господар устави ваљана момка да заједно воде радњу. (Свршиће се).

Позив за снупљање приноса за градњу српске православне цркве у Ловинцу. Православни житељи у Ловинцу (недалеко од Госпића у Лици) немају своју српску православну цркву у мјесту, већ морају да иду у подалеке богомоље у

Кику или у Плочи, да се у њима моле Богу, „да их прими у заштиту своју и управи свагда стопе њихове на пут правде, светости и истине". У име њихово и с дозволом кр. хрв.-слав.-далм. земаљске владе, одјела за унутарње послове, од 12. октобра 1910. бр. 28.231, обраћамо се на сву браћу из свих сталежа, а нарочито на српско-православне црквене опћине, да нам својим приносима прискоче у помоћ, не би ли се што прије и у Ловинцу подигла скромна српска православна црква — на велику душевну утјеху побожнога народа. Приноси се шаљу на једнога од нас двојице овлаштених, и то у Ловинац (виа Госпић). Ловинац, концем новембра 1910. Ђуро Мишчевић, Нико Омчикус, трговац и посланик у српском кр. поштар и посједник. народно-црквеном сабору.

Из живота Карађорђева. Друго Карађорђево јунаштво. Једнога дана дође Карађорђе (био је још момак) доцкан у вече кући и дозна да су дошла два Турчина на конак. Он оде у другу зграду, остави пушку, а с пиштољем за појасом уђе у кућу и назове Бога. Пошто му Турци прихвате Бога, он седне поред ватре. На то ће један од Турака запитати Ђорђеву мајку, која је готовида вечеру! — Ко ти је ово газдарице? — То ми је син, ага, — одговори мати Ђорђева. Турцима беше прострто поврх огњишта, они повадили ноже иза паса и метнули их под узглавља, па запалили чибуке, пуше и башкаре се, док им домаћица не спреми вечеру. За све то време Ђорђе је ћутао. Док ће опет један од Турака мајци Ђорђевој рећи: — Море, млада, овај твој син прави је хајдук, видиш какве су му очи! — Вала, ага, није мој син хајдук, већ је као и остала царева раја. Ђорђе се због ових речи наљути на Турке и хтеде их одмах побити, али како му ту у кући беху и млађа браћа и сестре, то изађе ван куће, изазове и мајку и рече јој: — Мајко, подај деци да вечерају, па их води у зграду да спавају, ја ћу ове Турке ноћас да побијем. Чула си како они о мени говоре. Његова мајка не одвраћаше га од те намере, већ даде деци да вечерају, па их после вечере одведе у вајат да спавају. Ђорђе уђе у кућу, седе поред ватре и стакну ватру. У том му се рашири гуњ и Турци му видеше пиштоље иза паса. Вечерајући наведе ђаво једнога од Турака те из подсмеха запита Ђорђа: — Море, Влаше, какве су ти то козје ноге за појасом? Ђорђе му једва на то зловољно одговори: — Пиштољи, ага. — Е, пиштољи, море, то није ништа. Зар то може убити човека? Како би ти тиме убио човека?