Српско коло

Стр 6.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

пушку или секиру, јер ено Лепоглаве или вешала! И то се зове живот, то се зоне држава у Европи! Како ту сељак може имати поверења у власт, како да не сумња у свако њено дело и намеру? И јели чудо онда, ако и народ са своје стране гледа да напакости где само може држави и власти? Можда ћемо имати у ком од идућих бројева простора, да мало опширније растумачимо нашим ратарима, како то да у нашој земљи народ за власт не вреди ништа; како то да овако ма ко сме да зајаши нашег ратара и бије га у слабине петама док не пане од умора на земљу; и како да се помогнемо против тога. А

Је ли боље у занат или у Америку. Наш ратар мисли, да се може ослободити своје биједе и невоље једино тако, ако оде у Америку на зараду. Он мисли да ће уредити бољи и лакши живот себи и својој дјеци, ако оде коју годину тамо. Што се тиче самог оца, он се још и може каткада помоћи Америком, али сваки који мисли, да и његово дијете нема куда другуд и да се не може усрећити друкчије него Америком, криво мисли. Ми ћемо се сад малко поразговорити о другом уточишту сиромашних: о занату, и успоредити, што је корисније: занат или Америка. Нема краја српског одакле не иду људи у Америку, дочим има читавих крајева, одакле баш нико не иде у занат. Томе нити је узрок каква љубав за Америку, нити презир према занату, већ погрешно мишљење, да је једино Америка кадра спасити из невоље и човјека усрећити, а у занат да се не исплати ићи. „Ако ми, вели, оде син у Америку може за који мјесец слати, а у занату је толике године туђи слуга". И то је оно зло код нашег народа, што он не размишља што је боље, главно је, да се „шаље" и што прије, а не пита докле ће тако и има ли шта боље од тога. Кад притисне невоља, некуд се излаза тражити мора. Ако је у кући доста душа, а грунт се не повећава, расте нужда сваке године. Дјеца се рађају, треба свако свој дио. Што је већа породица, то и већа оскудица пријети. Годинама постају синови оцевима и тако увећаној породици постаје тијесно на истој оној земљи, на којој су њихови стари добро живјели. Ратар увиђајући ту тјескобу налази једини начин равнотеже тако, да повећа иметак. Крај особито повољних прилика то се може постигнути. Оде који мушки на зараду, ваљано ради, код куће се разборито господари! у доброј прилици купи се земље, и тако је породИци осигуран опстанак на неко вријеме. Но то не полази сваком за руком, мало коме. То није једини начин, да се одржи равнотежа код оне породице, гдје има више душа него земље, која би их могла прехрањивати у толиком броју. Други је начин у многим

приликама лакши и згоднији: да се породица умањи, т. ј. да који мушки члан остави кућу. Већ самим одласком тога члана поможено је осталима, поготово кад се узме, да би тај члан за коју годину такођер основао породицу. Можемо дакле рећи, да је на имању пространије за читаву једну породицу! Но није главна ствар у томе, главно је да онај који одлази може наћи себи бољи и сретнији живот, него да код куће дијели сиротињу. Један такав ваљда најљепши, најкориснији и најлакши начин јест давање дјеце у занат. Родитељима мора бити прво пред очима, да проскрбе своју дјецу, наравно тако се могу и сами надати помоћи ако им кад до невоље дође. Они родитељи, којима је понајприје срећа њихове дјеце пред очима, не ће жалити, што ће им дијете неколико година учити занат и неће њих дотле помагати новцем, јер они знаду, да им се дијете сваке године примиче све ближе свом круву. Само они родитељи, који желе да их дјеца што прије помажу, шаљу их на тешко работу, а тим њима није много поможено, а њиховој дјеци поготово. За старије људе је Америка још како тако, али за младе је готова пропаст. Знам за много кућа, које је Америка упропастила, а не знам ни за једну, коју би она подигла из сиротиње у благостање, тек ако се ријетко који опростио дуга. Знам за много добрих момака, који су отишли у Америку и тамо се покварили, но мало се који вратио честит и радин, као што је тамо отишао (а баш и не враћају се никако). Тамо одлазе и добри и лоши и сви скоро постају лоши. Знам за неколико младића, који су отишли у занат, но није се покварио ниједан. Па ипак сваки отац шаље сам сина у Америку, а у занат га наговарају и неће да послуша. Нађу се смијешни изговори, као: нема строшка, нејачко дијете, много година до крува. . . и т. д. Да видимо строшак. Док још дијете иде у школу види се, је ли за науку способно и може ли се слати .у свијет. Покажу ли се код дјетета ове способности, као: доброта, послушност, марљивост и напредак у науци, онда се без икакве бојазни може слати у занат. Ако отац има само жељу послати га, може га тако лако опремити, да ни не опази. Док још дијете иде задњу годину у школу спреми му мати рубље. Малени путни строшак се лако скуца, поготово кад се узме на ум, да је то задња помоћ, што је треба од оца дијете, које полази у занат. Ако отац шаље дијете којем друштву, као „Привреднику", пошаље га само до њега и више не води о њем никакове бриге. Оно га намјести, брине се за њега, чак га и код отварања радње очински подупире и потпомаже. — И наједном лако је сав тај строшак смоћи, прода се које јање, прасе, или се посуди, лако се отплати. А успоредите строшак за Америку! Тај не скупи јањцима, већ или продаји земље или посуђуј. И то је чудно, да се тај барем десет пута већи и тежи строшак лакше и са мање туговања спреми. Али то је оно, кад човјек нема воље, онда му све смета и све је тешко. А многе је већ сам строшак за Америку упропастио. Јер сва