Српско коло

Год. VIII,

СРПСКО КОЛО

Стр. 5.

лијани ослобођени Од оптужбе због злочинства велеиздаје. Један је само осуђен ради увреде Величанства. У Енглеској проводе се овог мјесеца избори за сабор. То су други избори ове године. У Енглеској су два сабора: један који бира народ, тако звана доња кућа и онда тако звана горња кућа, сабор у ком сједе лордови (великаши), који улазе уњ по гхраву насљедства или по именовању са стране краљеве. Да нешто буде закон, треба пристанак обје куће. Влада је прошле године створила закон, да се остарјелим радницима фабричким дају пензије и у прорачуну одредила за то велике своте. Горња кућа није на то пристала, јер шта маре богаташи за сиротињу радничку. Зато је доња кућа била распуштена да се види шта о тој ствари мисли народ. Народ је одобрио у јануару ове године владин рад и изабрао њену већину. Сад је влада хтјела ограничити право горње куће, да она не може, што се тиче државног прорачуна, који одобре изабрани посланици у доњој кући, ништа мијењати. И да се испита воља народна у тој ствари, опет је прошлог мјесеца* распуштена доња кућа. На изборима народ је одобрио план владин да се ограничи право горње, великашке куће, јер је влада до сад добила већину.

Рамичите вијести. Мађари су прошле године потрошили 8 милиона, 346 хиљада и 133 К за државну помоћ индустрији својој (за творнице и занате). Од тога новца није потрошено ништа код нас, све у Угарској, ма да ту има и нашег новца. Тако се нама дијели док нам Мађари •воде своје и наше рачуне.

Из сељачке трпије и страдије, Шта наш ратарски свет много пута трпи од рђаве управе, томе не би веровао један просвећен човек тамо из Француске, Немачке или Енглеске, кад би му причали. А много пута, кад причаш такве ствари и нашој господи по градовима, која нису живела на селу, они ти просто не верују, свака друга реч им је: „Та то није могуће, ви претерујете" и тако даље. Кад сам ја знао причати, како је у једном селу у Банији пред десетак година био силовит бележник, који је метао ратаре у затвор јер му нису рекли: „Поглавити господине"; који је имао у селу драгу своју, којој није нико смео речи рећи, и ако је она за сваког запињала и ишла кроз село као какав харамбаша, јер она запрети да ће рећи „њему", а сељак зна како ће онда испалити са глобама и затворима; коме се каткад прохтело да се вози цестом полако, стопу у стопу и ниједан ратар није га смео колима обићи, па ма му кућа горела или је-

дини син код куће умирао; који је једног старијег ратара и жену му вечито кињио за сваку и најмању погрешку и затвором и глобом, јер му нису хтели продати своје честите и добре кћери, и тако у бескрајност, све горе од горега — нико није хтео веровати ми. „Та то би било као у Турској", говорили су ми. — Па него шта. Као у Турској, то се зна — одговарао сам. Пре неко време дошло је у Загреб неколико ратара из Баније да се притуже против неправда шумске управе. Они су из села Перне у котару Вргинмост. Државна шумарија гони их због шумских штета. Разуме се, кад починиш штету, мораш је и платити. Нико се против тога не би тужио. Не туже се ни ти ратари. Али они се туже због ствари, којима не би веровао човек, кад се не би уверио на своје очи, да је истина што причају. Плене једину кравицу, носе јастуке и платно, скидају храну с тавана и из подрума, а ево зашто: Један од њих има потврде од шумских оврховодитеља, да је од 1886. до 1909. платио за шумску штету 332 К 30 ф. Међутим свега би имао платити по рачуну шумске управе 182 К 89 ф. Па, ма да је он платио у истини 332 К 30 ф, дакле за 149 К 41 ф. више него што га спада, они траже од њега још преко 100 К!! Слично је и са другим сељацима. И кад ови не даду, они плене јастуке, платно, храну, једину кравицу! Сељаци покажу потврде бившег оврховодитеља. — Не вреде — одговарају. — Ама, како, по Богу браћо. То мора да вреди. За ову сам, видите, потврду дао 10 К, за оау 3, за ову 11, и тако даље. То је новац, како да не вреди! — Верујемо да си дао, али не вреди. На овој потврди нема броја, на овој нема мура, ова је на обичном папирићу, ове нису проведене у књигама нашима. — Али, зар сам ја крив, ако нема броја, мура, ако не ваља папир, ако ви то нисте кроз књиге провели? Држите ви оврховодитеља за врат а не мене. Ко мени јамчи да је од добра папира и та ваша потврда, да је то прави мур, да тај број на њој није погрешан? Доћи ће за десет година и рећи: Не ваљају потврде, а куд ћу онда ја? Не слушају, већ силазе у подрум, или се пењу на таван или улазе у шталу и плене, вуку као хрчци, а ти плачи, раздири од муке рухо на себи, чупај си косе, по вољи ти. Али пази да се не успротивиш или не зграбиш за

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.