СРЂ

— 144 —

— „Nemoj, moj ćaća, ne ću ga, ne ću. Koga mi ti rečeš, koga mi rečeš!" — ,,Ne ćeš mi iz kuće; staćeš uza me, a ju ću ovomu pijančini poručit, da se progje tebe i da ga ne ćeš. (Janica jače zaplače). Ti ga svrgni s pameti. Ima za te boljijeh; sa svake strane pitaju te u mene. Je l'da, ne ćeš misliti o njemu?" — ,,Ne ću, ćaća!" — „Sađ si moja, sad će ti se i pokojna mati zaveselit. Srce mi dava da ćeš bit sretna s drugijem, a s njime bi bila za vazda nesretna". Janica otare suzne oči i odnese krinčicu, da je opere, a otac ostane promišljajući kako će javit Antunu. „Ра to mi je lako; neka ga gjavo nosi. Poručiću mu, da se trsi mene i moga doma. Djevojka ga ne će, a ne ću ga ni ja, pa svršen poso." Promislite kako je Antuu ostao zabezeknut kad mu je malo poslije glasnik donio tu poruku. Skočio кб razjaren lav, smišljajući da se osveti, kad li, tad li. Ne potraja dugo pomiri se s ocem, koji mu nagje novaca za Ameriku, te on ti „ostavaj zbogom" put Amerike. Od tamo pisao jednom, a više se za nj nije znalo. Janica se udala za drugoga, siromaha, ali poštena, dobra i valjana, pa tako i otac i kći bili sretni. Kći ne može da se nahvali svoje sreće, pa i danas govori: „Blago kući gdje se stariji sluša!"

Iz Puškina Prijatelju E. N. Vulfu. Obmane li život tebe Nit' se srdi nit' žalosti, Već se tješi: bol će proći, Sretnih dana biće dosti. U budućnost slatko vjeruj, A sve tužno što je bilo, Trenutno je, sve će proći A što progje biće milo. Boric.