СРЂ

— 146 —

Сви знају. Прича. I. Кад изађох из канцеларије примијетих како је вријеме необично лијепо. Свијета ио улицама бијапте небројено много и она накана у канцеларији, да идем иа пиво, ишчезе, а нова мисао о шетњи ноткријепи hobv жељу о шетњи, и ја се кретох Калимегдану. Тек што уђох у иарк, опазих је — нрви пут. 11. Кад сам је срио на улици. учини ми се необично лпјепа. Имала је црне очн, бујну косу, лпце дугуљасто пуно руменила. Витка, висока, умиљата, да се човјек у њу без размпшљања заљуби — али ја то лијесам учииио! Лошто пијесам имао никаква посла, ишао сам за њом, да видим гдје станује. Ш. Пођох у канцеларију, и кад сам погледао па часовник, бијаше тек осам часова. Рано је. Прођох покрај њене куће и тек тада пошто сам је видио, помислих, да ли сам заљубљен! IV. Данас нијесам то мислио, јер нијесам имао времепа, иошто сам се већ заљубио. По мало сам збуњен, али то ништа не смета; ко ме пита, рећи ћу да сам рђаво спавб. То само ја знам. V. Љубим је! љубим! па сад шта ћу? Ма колико да се трудим, да не мислим о њој, све ми више изгледа да баш зато и мислим. Четири пута прошао сам поред њене куће, два пут сам је видио и тако је жељно гледао, да ми се чињаше, е у њеним очима почива моћ цијеле природе!