СРЂ

— 147 -

VI. Она је то нримијетила. Цио дан трчао сам за њом ио Топчидеру. Кад сам је први пут срио — оборила је очи; други пут брисала је зној са чела и испод мараме једним ме оком крадимице посматрала; трећи пут дотјериваше у ред замршене косе и кроз раширене прсге примијетих погледе управљепе на мене, а четврти пут? .... о, срећо! о, љубави! гледаше ми право у очи, које тада ја оборих! Кад се вратих кући, узео сам огледало да видим зашто ме гледа? Сад обоје знамо. VII. Упознао сам се. Нпје случајно. Молио сам једног пријатеља а љеног познаника да ме упозна. Био сам тако збуњен, да ми се је емијао кад изјавих жељу. Притиште ми руку и смијући се рече: »Прнјатељу, ти си заљубљен!" Сад троје знамо. VIII. Данас прођох поред њене куће и примијетих неке са истом задаћом с њихове стране, коју и ја вршим. Не смијем даље да чекам, могу ми је отети! Али коме ћу и како да се повјерпм? IX. Моја сесгра дознаде све. Знате како? Сједио сам за столом и кад сам испретурао све књиге, не прочитавши ни једну ШВДотпочех први пут да пишем пјесме. Прво сам почео са ружом, па ми се учини да је то свакндашња идеја свакидашњих пјесника — а ја то иијесам. Треба већа идеја. Упоредих је са зумбулом, али ми тада дође на ум, да он само љети за кратко вријеме постоји, а ја хоћу нешто веће, веће! нешто трајно! нешто вјечито! Одлетих у небо, али ме тамо загуши густа облачииа, а ја нећу да никаква туга пређе преко њених очију. Хоћу све ведро, све весело, вјечито весело! Потражих анђеле, внле; отпочех да уображавам њихову љепоту; али се