СРЂ

— 148 —

тргох, јер ту треба уображења, па уображењем стварати слике равне њој; а ја не ћу ништа да стварам уобразиљом што је равно њој, да не би крњио узвишену љубав стварности сјенком моје уобразиље. Сјем тога такви су појмови за свакидашње пјеснике свакидашњих идеја — а ја то нијесам. Узвишено а стварно — или ништа! Грчевито стискох перо, шврљах по хартији и дођох до увјерења, да ми не треба упоређења. Матн ме зовну, ја скочих и одох, а на столу заборавих иеписано: — »Ништа љеише од Поповић Ка-ге!« »Јер идеје« (даље нијесам умио да продужим) То је сестра прочитала. Сад знамо нас четверо. X. Кад сам се враћао из канцеларије, прошао сам поред њене куће. Она се тако љупко осмјехиваше да сам осјетио чудновату жеђу за њеном љубављу. Јавих јој се. — »Поздравите сестру!« — рече ми. Захвалих и одох, а њено лице послије тако милог гледања остаде дубоко урезано у мислима, да га никоја сила не би могла ишчупати. Стигох кући. Кад уђох у собу први ноглед заустави се на сто. На њему стајаше хартица она иста, на којој сам ја иисао. Бијаше и додатка, ево шта прочитах: — »Ништа љепше од Поповић Кате!« — »Јер идеје« (то је сестра пребрисала својом руком па додала: — »Она жели да се уда за те!« Да дивне идеје! А ја нијесам умио да се сјетим? Скочио сам као махнит од радости. Лупих капом о иод и у том се врата отворише, а моја мати с посмијехом уђе у собу. Честиташе ми — а ја не питах зашто ? Сад петеро знају. XI. Обазнао тако свак и наступи вјепчање. Прво је њу питао свештеник а она ћуташе, и тек на велико наваљивање, поруменила од стида, промуца »хоћу« тако