СРЂ

— 149 —

милозвучно, тако чарно да ми се пробуди читав низ милих осјећаја љубави у грудима, те викнух тако одлучно »хоћу« да се сви насмијаше. ХП. Било је више од четрдесет кола! Ката бијаше у првим. Она је тако лијеиа, и тек сад увидјех да нијесам погријешио што сам се у њу заљубио. Лице јој је осуто танким слојем руменила, очи се зажариле, а поглед пун тајанствене збиље провирује под густим трепавицама сипајући сву суштину њене душе у наручје моје љубави. Кола окићена цвијећем а она у њима у бпјелој хаљини имађаше светитељски лик ух, како би слатко пред свима иољубио ову икону! Ништа не знам како је било. Окретасмо се у круг, поп нам меташе неке капе и само се толико сјећам да ме је забољело око срца, кад је иоп скидао бурму са мога прста да је мијења са њеном. У тренутку постадох сујевјеран, нешто ме изненада стеже око срца, али за мало, јер погледах њу, а поглед надражен изванредном љупкошћу Катином изазиваше такве осјећаје у мојим грудима, да ми се чињаше, е се, не само срце, већ све и у грудима и на грудима од њих таласаше. Шта ли је она осјећала? Сви знају — и сви су весели на рачун среће, коју само ја и она осјећамо. ХШ. Сами смо у соби. Кандиоце чкиљи дајући својим мирисом чудноват значај цијелој соби. Кад закључах врата, Ката се окрете, па ме погледа чудновато, готово плашљиво, првр преблијеђе, затим иоцрвење, погледа у под; ја у њу — а у том тренутку сва моћ, сва младеначка жеђа, све окуиљене мисли, сва жеља љубави стони се у једноме осјећају — коју крунисасмо пољупцима. То смо само нас двоје знали! XIV. И плод љубави не закасни! Да знате само како је лијеп! Очи му играју као цквара по зејтину, а кроз њих провијава некаква збиља, која ме потсјећа