СРЂ

— 150 —

на здрелост иаметна човјека. Због њега се ]а и Ката једнако препиремо. Она каже да личн на њу, а ја на мене, ua никако не можемо да се погодимо. Али смо ипак тако срећни, да ме је страх кад би и други дознао нашу срећу. XV. Сад је кћи. Ката пресретна. Само што не плаче. Једнако узвикује: — »Ето ти сип! Он личи на тебе, кћи је моја!« Једва смо се помирили. Хвала Вогу! Сад обоје имамо посла. Ја узмем сина а опа ћерку, rm по цио дан нагађамо: ја, коју ћу за сина; она. кога ће за ћерку? Дјеца не разумију, али виде да смо ми сретни, па су и она весела. То не треба други да зна. XVI. Мој малиша већ говори. Зове ме »тата!« Чини ми се у тренутку кад изусти ову ријеч, да осјеђам неку чудну струју неисказане њежности према створу, који дише мојим дахом, који живи мојом крвљу. Кату још више љубим. И она мене. Не треба нам друге среће. XVII. — »Тата! тата! Ја сам добио књигу!« — узвикиваше на Петровдан, послије свршенијех испита мој синчић. Свршио први разред основне школе. У руци држаше чврсто књигу и гледаше је неогшсаном радошћу. И ја сам радостан; у његовом учењу гледам моћ мојих мисли. Хвала ти, Боже, на овој срећи! Сад већ и синчић осјећа моју срећу. XVIII Ката је болесгта. Јурим као махнит на све стране. Љекари не избијају из куће. Гледам у сваког, а срце трепери мијешајући у својој дубини све печате чудноватости мога схваћања. 0, ви, ледени створови, пустите ма једну ријеч, али искрену! искрену!... 0, Боже! Дај ми моћи да је саслушам!