СРЂ

— 151 —

XIX. Она је блиједа, врло блиједа! Преко њеног лица нема више ни трага задовољетва, cpehe, туге, жалости или ма каквог нечата, који је могао најмањи траг да остави тта њеном лицу. У грлу, грудима, срцу у цијеломе тијелу нешто је стегло, па дави, мучи, гуши! . . . Ката је мртва! . . . Ах, имајте милости! не дирајте ме! пустите ме да плачем! Малиша се грца у сузама. Његов ме плач још више стеже, Ћерчица ocjeha да има нечега у овој забуни, али њене мисли нијесу у стању да донесу прави закључак о стању ствари. Она тако наивно гледа на све стране, па спазившн ме како грцам у сузама викну »мама!« и пружи јој своје мале ручице . . . . алн је однесоше. Ћерка прво заплака, дадоше јој јабуку, она ућута, па се смијаше . . . . а ја! ја! на први дјетињи врисак јекнух боно, јекнух очајнички, погледах Кату украшену вијенцима, цвијећем, лице јој се сијаше чудноватијем сјајем Вожанствепости и клонух, па љубљах ону мртву икону гушећи се у плачу и у сузама. Погреб бјеше свечан а жалостан. Сви знају и плачу на рачун несреће — коју само ја осјећам! — Крај Н. Јанковић.

I z Puškina Č е k а n ј е. Pred Španjolskom plemićkinjom

Dva viteza mlada stoje, I obadva tužno u nju Uprli su oči svoje. Obadva su divni, mladi, Obadva su puni plama I obadva na mačeve Oprli se mišicama.

Draža im je od života, Od viteške slave svoje! I Spanjolka ljubi jednog Ali koga od njih dvoje? „Ivoga ljubiš, ah, izreci?!" Obadva joj zbore tada; I obadva u nju glede, I oba su puni nada .... Borit, 11