СРЂ

— 162 —

Марко је у Италији заволио талијанску књнгу, упознавши добро талијанску литературу и класичне језике. Ту баш је и имао прилике, да се бави и занима књижевношћу свога времена. У Италији је и он усисао ону слиткоћу класичнијех језика, која се је капш.е нспољила у свијем његовијем дјелима. ЈТатински је у Италији такођер добро изучио тако, да се је бројио у прве латинисте свога времепа. Његова филозофска дјела и остала одвојила су својом једрином и фином латипштпном, тако да су била позната цијелој културној Јевроии онога времена. Поред другијех гласовитијех ирофесора на ладованској университати имао је и гласовитога Вићентини. Марулићев боравак у Италији био је пресудна тачка његова рада. Кад је свршио университатске науке у Падови, поврати се Марулић у своје родно мјесто Спљет. Чим је ступио на своју родну груду, подао се раскошну и раскалашену животу. Био је дубоко зашао с праве стазе, али, својом срећом, поврати се опет на прави пут. Што га је на то склонило? Разодарање у љубави. Прича се, на име, да је са неким Папалићем заволио исту дјевојку, која је била добра срца, јер је — обојици одвраћала љубав. Млади љубавници како што је то било модерно у временима романтике и трубадура, долазили би ноћу на свиленим степеницама, да се науживају гоја и љубави у меком наручју своје драге. . . . Док би један био горе, други би стражио, (можда онда није било љубоморе!). Једпом је био дошао ред на Марка да мође своме злату, а друг му Папалић имао је да стражи. Али Папалић навали молбама на Марка, да њега пусти, и он збиља, на превелику своју срећу, попусти. Марко је био спасен. Чекајући њеколико сахата нод дворима своје младе, од једном паде нреда њ једна врећа. Он са страхом приступп к њој, и на свој превелики ужас, опази мртву љешину свога пријатеља са одсјеченом главом. Ово је страшнп нечат учинило на Марулићеву душу, он се сав преокрене и већ у својој 26.ој годипи живота, Марулић је био сит свијета и његовијех таштина. Он се повуче, увјереп о ништавилу животному. Није опћио ни с ким. Нодао се самачком животу и дубоко је размишљао. ... Ту је оштрим аскетским животом живио и мучио своје тијело најтежом нокором. Је-