СРЂ

тај глас упрепасти; међу собом људи говоре, не ће се ни један кући вратити; родбина се увјадикала. Људи се здоговарају, да о томе женскарији ништа не казују, али, ћук по ћук, дочуше и женскарија, ту је писка и јаукање — свак свога жали. Својта иде у хаг,шјнске куће, да женскарију разговоре. Жеие завијене у фереџе иду про чаршије у свако доба. Llo хаџијнскијем кућама пече се и кахва; неке жене научиле су се још одавно пушити духаи, од њиховијех цигара собе се задимиле, дјеца кашљу, жене нагоне своје друге да запале, говорећи: »На ти цпгар, кукавице, запали, разговорп се, драги ће Алах (Бог) дати, па he се хаџија здрав вратити; што си се скамеиила, запали!" Нешто за њезину љубав а нешто и од кахара (туге) узе и она цигар, пак почне одбијати димове, као да се је тому послу и она одавно научила, па тако мало по мало од туге продухани се. Од свнју хаџиница Халил-агиница је најкахарнија (најжалоснија), чула је и она да је Хаџи-Халил-ага био хаста (болестан), па ко зпа, може бити да је и умро. Ш. Дан за даном пролажаше а хаџија нема, док једап дан од Хаџи-Авдаге дође писмо из Стамбола (Цариграда), у коме пише: »Добро смо и здраво, шућур (хвала) Богу, са осталијем до неколико дана долазим тамо, а и по жици ћу вам јавитп кад у Трст дођем. Колера је опака болест, многога је уморила, и од нас су неки боловали, па су шућур Богу оздравили, само је Хаџи-Халил-ага умро. Алах му рахметиле! (Бог да му прости). И од другијех ппсма дођоше, само од Хаџи-Халил-аге не има никаква веска (гласа), умро је. Остаде му ханума (госпоја) удовица са нејаком ћерком јединицом. Од хаџија до неколико дана дође из Трста брзојав, да су ту здраво дошли, сјутра полазе кући. По С . . . . се је свијет ужурбао, од Мухамеданаца ко год кога срета, пита, хоћемо ли мред хаџије? — А да шта ћемо. Народ се је пред мектепом и по чаршији искупио, пзађоше и дјеца из мектепа, уредаше се у суру (ред) а за њима и људи пођоше, — одоше пред хаџије.