СРЂ

— 291 —

otrese na nu, da on neće više toga trpjeti, ako mu sutra ne plati stanarinu, izagnaće je odmah. Jele, preplašena, klekne preda n sa svoje dvoje dječice. Moli ga, kumi ga da ima milosrđa za 0110 dvoje siročadi. A 011 кб lcamen drži svoju i slijeđi psovkama tako, da se bijedna djeca poplaše, te oboje briznu u plac i stanu se kriti u majčin skut. To gospara od kuće još više ražjuti, te opet reče da sutra ona izdire iz kuće, рак se odaleči. Nešto glad, nešto slabost, nešto uzrujanost, naša Jele pade onesviještena na zemju, a djeca, misleći da im majka spava, neprestano je zvahu i pitaliu kruha. Tako prođe nekoliko časa, dok se tužna Jele povratila, ali jedva se smucala; uzme ћаЏпи da šije, no pred očima joj magla, ne vidi šta radi; oči su joj crvene od plača a više nema ni suza. Podne zvoni a djeca opet pitaju jesti. Jele će da poludi; uzme nožice te svoju lijepu dugu kosu ostriže i ponese je prodat, da kupi ruku kruha. Donijela kući kruh i umirila za čas dječicu, a ona od umora, slabosti, glada i jada naslonila se da počine. Šest ura zvonilo a gospođa se Deša Juti na Jelu, koja se nije prijavila ni đonijela joj ћаЦпи. NestrpUvo gospođa šeta gore dole po sobi i ovako govori sobarici: „Šta ti se čini od one gladničine, ovako drži riječ? Zar joj je teško doć, pak čeka da ja pošjem koga po ћаЏпи ? A ne, ne će imat tu nasladu; danas mi je plakala i kukala; a što ne radi, crn joj obraz; ovo je zadni put da ona meni šije; eto još do malo imam se spravit za zabavu, a haline nemam, ona je lijena, eto šta je". Dolc je gospođa ovako govorila, Jele je ležala, na slamici, tresla zub o zub, ne mogla ni da se makne, htjela da zazove u pomoć, ali nerna više ni glasa; plač dječiji srce joj para a pomoć im ne može. Jutro osvanulo a kuća Jelina ostala zatvorena; he susjeda Ane promišja da je nije snašla kakva nesreća, te se uputi kući Jelinoj. U onaj čas đođe i vlasnik od kuće, da joj baci ono malo rutina na put. Kucaju, kucaju, ali niko ne otvara, već se samo čuje plač dječiji. Gospar naredi da se otvore vrata. Jaoh teške li slike! Jele mrtva leži a do he djeca zovu je i potežu je, ali ona tužna sad počiva, ništa ne čuje. Bog joj se smilovao! IVIarica, тг