СРЂ

— 347

дубок да ми је у свануће, кад се пробудих, под ударцем зорине свјетлости и у јутарњој хладноћи, требало неколико тренутака да се разаберем о мјесту гдје бијах. Опазих да смо се, моји војници и ја, одмарали измијешани са мртвима које бјесмо посјекли дан раније. Први ми је утисак био, кад се нађох овако rio средини овијех љешева, кб неко ужасно узбуђење послије море. Учинише ми се огромни, готово неизмјерни. Гледајући овај покољ риђо-длакијех горостаса, од којијех је већпна имала бијеле мундире, жуте чизме, оклопе и прекомјерне шљемове, прође ми кроз жиле полу-језа неког страха, који не осјећах при јуришу на љих неколико часова раније и набадајући их што сам боље могао. Дигох се, не бих лн стресао ово узбуђење и почех разгледатн ове мртваце. Међу њима је било четири официра, који се распознаваху по својијем еполетама. Ириђем једном од њих који почнваше с окренутијем лицем земљи; једна му је рука била без рукавице. На ручном му је чланку блистала једна од онијех златнијех чампара, као што руске жепе дају поне ад својијем драганима да носе. Овај ме накит ражали. Паде ми на памет да би можда нашао какав бнљег, ако бп потражио по џеповнма овог мртваца, помоћу кога би могао ову гривну испратити ономе чија је. Сагнем се, н, при првом покрету што га учиних да преврнем љеш, познадох свога друга из версајског лицеја, свога сапутника за вријеме ускршњег распуста, прије дванаест година, баш самог Отоа де Винкела . . .«

-— »Какав тренут!« узвикнух, »н како појимам ужас који сте сачували од такве успомене!« — »Ето у чему се варате«, одговорп он тресући својом бијелом главом. — »Није ме та успомена тако за дуго ужасавала. Развија се у војнику који ратује, како да речем ? нека врста филозофа фаталисте. Он се не чуди више ничему. За њега нарочито смрт није више ванприродни појав, који вас зачуђава као нешто готово неразумљиво. И ако је овај случај био сасвијем неочекиван, због кога сам провео ноћудубоком сну на неколико метара од тијела свога пријатеља из дјетињства, не чињаше ми се нимало изванредан овај догађај. Па ни узбуђење, које ми је стезало срце, нн оно не бјеше врло дир -