СРЂ

— 348 —

љиво. Данас ти, сутра ја, у овом су смислу Римљани имали једну пословицу, зар није тако? Можда ћу и ја бити тако сутра, ово по подне, кроз један час. Ово је тачно утисак који сам осјећао пред тијем мртвацем, чији је порушени положај био више миран но страшан. Ова помисао која би требала, на око, да ми прикаже ово посматрање још мучније, умириваше га, напротив, ублажаваше га . . . Падало ми је друго на памет, што ми се с почетка чињаше као какав сан, без сумње због фантастичности тога тренутка: да није можда баш моја сабља, у јучерашњем окршају кад сам насумце ударао и по сутону, која је, нашавши га без оклопа, начинила ову рану, коју сам гледао, и из које је истекла крв мрљајући бијелу чоху од мундира. Ово сам у себи говорио, а међутијем сам непрестано гледао у ону рану и оног мртваца. Поново ми се повратише слике из наше заједничке прошлости, у истом часу, и њихова ми разноликост са присутнијем тренутком не бјеше горка као што би ви мислили. То бјеше неки неодређени осјећај поимања, радозналости и сажаљења, а да му се нијесам сасвијем подао, боље би учинио. Разумјећете зашто. За тијех неколико тренутака које проведох хипнотишући се пред тијем мртвацем, људи се око мене бјеху избудили. Кад престах бити сам, стварност постаде очигледнија, и ево гдје ми та могућност, да сам могао ја убити Винкела, постаде на једаред тако несношљива да се нагло окренух од љеша, а и не изврших своју побожну намјеру, нити покушах да му узмем златну чампару, која се и даље блисташе на његовој руци. Домаћи се онијех непокретнијех удова, раставити онај оклоп, раздријети оне хаљине, и тражити при њему штогод, чиме би могао испунити мртвоме непријатељу једну од онијех дужности витешкога браства, које су једна од војничкијех религија, — све ми се то чињаше лако према некоме непознатом. Али, приближити се ономе човјеку, који ми је био друг из младости и кога сам можда убио, било ми је стварно немогуће. У осталом, нијесам имао више ни времена. Баш бјеше присиио један гласоноша са наредбом да се кренемо полу-десно, v правцу Коломбеја. Дизала се тако густа магла, да нам је веома отежавала свако кретање. Ма да још није било ни пет часова из јутра, топовска паљба отпоче. Срећом, имали смо да се измје-