СРЂ

— 349 —

стимо за само три километра, за чији нам је прелаз требало неизмјерно времена. Требало Је да оставимо слободан Саребрушки друм, по коме су брисала непријатељска и наша ђулад, — двије се артиљерије отимаху мецима око друма: једна, њемачка, са Монтоаја; друга, францеска, са Бордеса и са Валијера. Док стигосмо у Коломбајску шуму, и магла се расчисти. Било је седам и по часова. Са разлогом се сјећам ове појединости, јер баш у томе моменту извукох свој сахат и погледах бесвјесно колико }е часова, док видјех двојицу од мојијех коњаника гдје измијењују мисли. Говорили су о борби уочи тога дана. - — »Богами сам мислио да ћеш тамо и осгати«, говорио је један, »кад оиа швапска капетанчина навали на тебе . . . Како га се отресе?« — »Коњ ме је мој спасао. Одскочио је у страну и добио ударац. Тада потегох сабљу, п уђе ту, под мишку, до у срце... Нијеси ме видио?« »Човјек не бјеше довршио говор кад ме натјера нај неодољивији, најнеразмишљенији нагон да се умијешам у говор и ја га запитам: — »Дакле си ти тај, који је убио једног од официра?...« -- »Да, капетане«, одговори он. •— »А кога?« упитах. — »Заиста га нијесам питао за име«, одговорп војник смијући се. »Био је велик, сасвијем плав, ружичасте коже као каква дјевојка . . . П" му се сад повјери! . . .« — »И ти нијеси ниште . друго опазио, на примјер штогод на руци? . . .« — »Ништа, капетане«. — »Било је већ доста мрачно кад смо јуришали. Јеси ли сигуран да би га познао? . . .« — »Да л' би га познао? . . .« одговори он. »Био сам на њему кад сам га убио . . .« — »А кад би ти затражио да се са мном повратиш тамо, да ми га покажеш? . . .« запитах га нагло. — »Тамо? . . . Гдје смо спавали ноћас? . . .« — »Да«, рекох му, и, пред његовијем устезањем: »Страх те је? Нијеси ти тај који га је убио . . .«