СРЂ

— »Нијесам ја тај који га је убио?« повика он. »Хајдемо тамо, капетане. Видјећете је ли ме страх . . .«

»Одосмо, војник и ја, у великом касу нашијех коња. Предлажући томе добром младићу овај бесмислени испад и претварајући се да сумњам у његову велику храброст, бијах подлегао једном нагону јачем од сваког размишљања. Наједанпут ми се указа срећна могућност да будем сасвијем сигуран, да нијесам ја убио Отоа де Винкела, и да би се користио тиме употребих, на начин који ће вам се учинити сасвијем чудноват, сву своју жестину, која беше у супротности са хладноћом првог тренутка пред тијелом свога бившег, школског друга. Шта ћете ? Ото ми је био суђен. Доказ је што сам већ учинио због њега једну велику војничку гријешку. У рату, пркосити бескорисној опасности готово је исто толико кажњиво, колико и умаћи пред корисном опасношћу. I.Ioja је гријешка дакле била двострука, јер натурах и другоме ту бескорисну опасност. G почетка је ишло све боље но што сам заслуживао, јер смо галопирали дуж оног Саребрушког друма, између унакрсне ватре двију батерија, недобивши чак ни једне огреботине, ни ми ни наши коњи. Спустисмо ногу на земљу на мјесту гдје бијасмо ноћили прошле ноћи и гдје још почиваху поклани бијели горостаси. Срце ми је куцало да ме загуши, — оно срце које је било тако мирно за вријеме окршаја, још тога дана, — кад се драгон и ја примакосмо мјесту гдје сам знао да је био Винкел, и осјетих неко неисказано одлануће, нешто слично удару ваздуха при загушивању, кад војник, сагнувши се над тијелом, узвикну: — »Ево га, сасвим сам сигуран, а за доказ, мој капетане, погледајте јесам ли га ударио као што сам рекао.« — »Может ли ми помоћи да му откопчамо оклоп?« упитах га. — »Зашто не ?« одговори он. »Али то је доводити благога Бога у искушење . . .« И даде ми знак да слушам звиждање једне бомбе која прелијеташе преко нашијех глава. Таква му се безбрижност онасности огледала на изразу шаљивог