СРЂ

— ш -

му лица да осјетих кб неку дужност оправдања за ово што сам га довео ту, и рекох му, ; показујући му мртваца: — »Познао сам га у Францеској, сасвијем млада, па бих хтио да видим да нема чега при себи што бих могао послати његовијем родитељима . . .« — »А разумијем . . .« рече драгон. Ga оштроумљем једног човјека из народа, погађао је овај чудновати немир савијести, који ме бјеше довео на то мјесто, и продужи почињући да раздријешује оклоп: »Зашто је оиет и он ђавола навалио на мене онако помамно? Али, у рату као v рату, зар не капетане? Тако, ево му записника,« и пружи ми га; »ево му сахата.« и пружи ми га. »Гле, носи и гривну. Треба ли му је узети?...« И на мој потврдни одговор, пружи ми и њу. Тек што смо довршили ово одузимање стварп, које бијаше поштовање према мртвима, а које бн непосвећеном очевидцу пружило идеју о најбезбожнијој пљачки, док осјетих ко да ме неко удари силном песницом. По тријеску и внјору прашине, која се диже око нас, разумједох да се распрсла каква бомба. На два корака од мене стајао је мој драгон и посматраше ме са ужасом. Ја сам лежао на земљи са пребијеном десном руком. Бол је био тако јак, и губљах толику крв, да сам мислио е сам смртно рањен: — »Погибох!, младићу«, рекох томе часном војнику. »Умакнеш ли им, не ћеш узалуд трчати. Узми мој записник.... Дајем ти што је у њему, па загреби . . .« — Без вас, капетане?« одговори војник. »Ни за живу главу. И то је сувшпе што сам вам пријатеља убио ... — Можете ли да мрдате ногама?« зашгга ме, и, на мој нотврдни одговор, шчепа ме у наручја, посади ме на мога коња, једну ногу тамо, једну ногу овамо, викну ми да се држим слободном руком за гриву, омота узду око руке и ускочи на свога коња. Ево нас у трку на Саребрушком друму поново под танадима, и понова дуж Коломбејског јарка. Кад стигосмо међу наше, ја иадох с коња, онесвијештен . . . Још истог вечера, произведоше ме за мајора, и отсјекоше ми руку. Мој је живот био свршен«. — »Да ли сте бар нашли какву адресу, на коју би послали златну гривну?« запитах. — »Јесам«, одговори Перше, »испратио сам је онаку као што сам је нашао, са писмима и сликом, коју је Ото де Вин24