СРЂ

— 352 —

кел носио при себи, послао сам све то без и једне ријечи. Би ли вјеровали да у то доба и још дуго, дуго послије нијесам могао да опростим томе јаднику, зато што ми је био непосредни узрок моје саломљене будућности. Било мн је жао на њега због моје војничке гријешке! Јер, то вам понављам, то бјеше једна, и неопростима гријешка, то моје дрско предузеће, изазвано каквом грижом савијести! Питам вас. За војника, непријатељ нема особеног имена. Он је само непрнјатељ. Али сад кад залазим у године, кад би човјек могао п ухо осјећи, чак и код обје руке, сад ми је мило кад мислим да нас је, с другога свијета, гдје нема више ни Францеза ни Пруса, видио мој друг из дјетињства, мога драгона и мене, како стојимо под топовскијем мецима, не би ли му одали почаст, коју војник дугује мртвоме непријатељу, кад се тај непријатељ добро тукао... То је разлог због кога могу да долазим на ово мјесто и да гледам овај натпис без сувишне снуждености . .. Што ће вас можда зачудити«, додаде, »то је да долазим овдје са драгоном, који ме је тада пратио ... Он вас је служио данас при столу, а он ће вас и вечерас служити. Ннје ме више остављао од Меца. То ми је собни момак већ двадесет и пет година. Он зна за овај догађај, и што овај натпис, ово Ostern. 1858, који сведочи о Винкеловом нролазу кроз ово мјесто, није појела маховина и лишајеви; што је путања к овијем стијенама увијек одржавана, то њему дугује мртви . . . То су војнички осјећаји. Да их човјек разумије и осјети, треба да је ратовао. Рат има својијех свирености и својијех печовјечности, ја то згтм . . . Али је то ипак, дајем вам своју ријеч, пешто узвишено у човјечанству . . .« Париа. С францеског Ст. К. Павлокпћ.

0 Пол Буржеу. —- Пол Бурже почео ie писати око 1872. Био је још врло млад. Још дјететом видио је Њемачку инвазију и Париску Комуну. Нека прерапа туга. која регби да је била искрена, надахнула му је романе болне и горке који