СРЂ

— 343 —

Чак нијесам могао, у то вријеме, ни сидјети на овом камену, одакле је најљепши поглед на све ове иланине, због овог натписа. То ме потсјећа на врло жалосне усномене, а прије свега на лудорију, која ме је стала руке, и, с руком, моје каријере. А послије, кад човјек стари, мање му је жао што није успио у животу. У осталом, да сам и остао у војсци, на што, питам вас, кад злосрећници, који нас управљају, нијесу ратовали више, не ратују, не могу да ратују? Та страховита помисао да смо дали оставку на народност, тјеши ме по некад што сам морао да напустим униформу. Рјечју, сад лакше подносим ове усномене . . . Сједнем ту, и опет гледам, као да је то јуче било јутро на дан Ускрса, када ова слова и овај датум бјеху урезанп дивном руком једног школског друга, кога сам тада имао, једног Нијемца. Бјеше дошао да нроведе априлски распуст са мном. У то нас доба нијесу дијелили Алзас и Лорен. Нн помишљали нијесмо да они једнако гледају између њих и нас .Јеиу. Данас сасвијем сигуран да је отац Отоа де Винкела то бјеше име мога друга — шаљући га из Стетина у Версај да довршн учење францескога, помишљао још онда да начини од свога сина једног доброг предводника копљаника за будућу непријатељску најезду, о којој су они већ размишљали у Берлину. Али, и ако су таке биле очеве намјере, Ото их није подозријевао, баш кб ни ја. То бјеше заиста најпростодушнији, најбољи од саученика, кога сам имао у том гимназију, гдје ме бјеху дали моји родитељи да се припремам за Сен-Сир. И сам сам био у њему мало странац, дошавши, као што чињах, из оног изгубљеног краја, Оверња. Можда је ова заједничка промјена становања била тајни разлог нашијем симпатијама, или напротнв, можда нас спајаше неједнакост нашијех нарави? Пријатељи се, ви знате, задобијају колико сличностима толико и разликама. Био сам тада, то што сам и остао, врло незгодан друг, а Ото је био најмилији, најљубазнији од другова. Joiu од те ране младости имао сам без разлога, ове тренутке црпијех, готово дивљијех мисли, које и данас имам, али оправдане, авај! Винкел, са својијем доброћуднијем угојенијем лицем, луткаста и ружичаста изгледа, чије широке црте одаваху једну јаку и примитивну расу, увијек би се смијао, доброћуднијем смијехом младога горостаса. Био је врло велик и врло