СРЂ

— 384- —

се силгшјем кораком пут »Сш Јакова«. Не знам колико сам ту па литн, што стрмо у пучииу пада, сједмо, а л>убоморпост ме мучпла, кад ме пробуди зпон. и глас: ,.Qui vainio gTiimauiorati о i dispcrati". Обазријех ce п препознах у мјессчјем сјају п,у и њеиу дружицу. Прође ми љубоморпост п довикиув: „Gl'iimamorati, clie divcntano dispcrati" створих ce код п,их. И опет сам rtno сретан, пресретан. Пио сам мед са усана њенијех, а очи п,епе биле су тако благе као Мурилове Богородице.

И вјерих се. Оне очи биле ми вјерепица. Колико mii је у осам дана послије тога стигло апонимпијех писама, која су је црпила! — Ја.јој о том пе проговорих ријечи; та зар да левјерена дјевојчица никога пе смије иогледати! — а то су јој једино замјерали, да је пајвеНа намигуша у граду. Био сам донста љубоморан и иа те, док је невјерена била, погледе; али сам за то био блажен, јер сада ти ногледи само мени припадаху. Престадоше ми долазити анонимна писма и ја сам нливао у срећи, увијек и дневи и ноћи обавијен копреном њенијех очи. Него оне очи вараху ме, грдно ме вараху. Рођеии ми брат открије голу истину и даде љубавно писамце, што га је она прије два дана гшсала оном војничком часнпку, а овај се њиме у припитом стању пред другијем фално. Позовем на ништоље убојицу најљеишијех мојијех нада, али дјевери моји и његови одлуче мејдан на шампањац. ГЈонос је био јачи од љубави. Тако је и заслуживала.

Пред свијетом исказивао сам највећи ипдиферентизам, а у срцу моме је кшгало, врело, хтјело да пукне, а опет кадкад затресло се као од чезнућа. Борила се љубав са увријеђенијем поносом. Ја сам је још увијек љубио. Опет нијесам нигдје могао наћи покоја. Лутао сам по горама родног ми краја Боке Которске, а од мене tfe многе сеоске жене нлашиле, кад ме опазиле раскотрушене косе гдје скачем с лити на лит и доносшхе ми мајци неке биљке нроти мађијама.