СРЂ

„0 и е оч и!" — ц|>тнца —

Дошаи па уливерситат раснустио сам се. Иријетила ми ироласт и својнјем расипиијем животом лрмјетио сам пропаinl>y својима, док преко једлијех ферија ие олазих оие очи па Милама. Кад сам дошао те вечери дома, мирис цвијећа,' којијем ми је са шетл>е ма Пилама одијело одисало, мричињао ми се мирисом њеие дјевојачке душе. Опа ме, оне њене очи су ме спасиле! Пошао сам у Беч и рекав збогом првашњем свом живл>ењу изнајмио сам собмцу далеко од картер-латена на Landstrasse. Учио сам и дању и ноћу само да њу узмогнем што нрије својом да назовем. — Свршив науке добио сам службу v X. далматинском градићу. Било уговорено вријеме, кад ћу је нред олтар повести, него је. црна судбипо, немила смрт покоси у мало дана, да ми тежи ударац буде. Био сам сатрвем, хтјело срце да пукне, а сузе ни кани; тек када је у ледену раку положисмо, и њене другарице, које су је допратиле до вјечног починка, повратиле се у кућу ње на пожаловање, а мајка покојнице убијена, сломљена давала свакој намотул>ак захара кроз плач говорећ: »Ово је било за пир приправљепо« — сузе ми потекоше ппз лпце. Мој брат, којн је јединп зпао како сам је љубио, помпслп: »Спасен је«, али ја сам нослије тога препатио уиалу мозга: тумарао, зафалив се па служби, као махиит годину дана. Једва ме иекако опет склонише нешто мајка, а нешто обзир према мојијем сестрама да се иримим службе. Примив се радио сам впше пего је требало, да заборавнм јад и муку. Пико ме није разумпјевао, а у жпвоту ме одржала воља да пе подлегнем злоби л>уцкој. Колико пута ми пмје долазило на памет, да ее убмјем, да свему буде једмом крај! Престао сам вјеровати у Jiora, у Провидност. Свак ми је бмо мрзак. 13јежао сам од свијета, а свијет, опакп свијет звао ме махницем и смпјао се мојој тузн и ругао се да сам једне ноћп загрлио »Орлапда« па »Страдуну«.

* * -*