СРЂ

— 476 —

Био је то један од прилике једанаестогодишњи дјечко, нлаве, гргураве косе, сивијех очију; лице му није било иснрчено, већ на против: изгледаше као да му се уста трнељиво смијешкају, од ирилике као што се тешко обољели насмијеши, кад им се ножели да сз у »скоро иредигну«. — Сви су се студенти дивили овом лијепом дјечку и сажаљеваху га. 11a и такав дјечкоЈморао је умријети! Баш је и то величансТвено! — Како ли се ou још прије осам дана радовао својијем божићнијем даровима и™веселио Новој Години, ва коју је он можда већ и честитку својој мајци паиисао! Кад је ова мала, невина рука то нисала, подигравало је срце. ITa још кад номислим, како су ове ножице, само прије неколико даиа, весело и несташно по улици скакутале, како су се ова уста звопко смијала! И какве су се паде и снови ио овоме маломе мозгу ширили, кад је ол у себе примао оне дивне слике из свијета бајака! Зар није саљао о Аладину и чудесној лампи и о вили Розабелверди? И_зар се није радовао пгго ће постати муж, човјек! Хе-хе! . . . И ту лежи сада овај дјечко, у пола расиаднут; тијело му просјечсно, а утроба му вири на ноље! А онај фини осмијак око усапа унраво вас потреса . . . Кад би га сада његова мати само видјела .... Хе-хе! — хм! смиј се, смиј се, Можњикове. На оближњем столу лежао је неки старац, са дугом, сједом брадом — један сеоски учитељ. Сецирао га је Илсберг. »Хе, седамдесетогодишњи старче, да ли си о томе и сањао«, мислио сам ја. »Цијелога својег живота учио си друге, па и нослије твоје смрти уче други од тебе. Ти јамачно пијеси више хтио код куће живјети од милостиње и дошао си у Берлин, надајући се да ћеш овдје иаћи какав лакши посао. — Али, преварио си се! Свуда су те одбили и ти си морао у протњу. Ох, вјерујем ти, пријатељу мој, да је то биједно занимање. Нико те не хтје ни погледати, тебе сиротог, старог човјека, а ти си на њих погледао, молећи их достојанствено, крвавијех суза у очима. Ти си, без сумње, сиротни старче, много видио и много пропатио — о чем сада твоја уста за навијек ћуте«. Тако сам ја мислио — а Илсберг, који је, међутијем, обдуцирао љешину, показивао ми је у клупче згрчени, празни желудац, и рече ми: »Овај је човјек од глади умро!«