СРЂ

— 477 —

»Свакако«, одговорио сам му. При томе пролети ми кроз главу: »Bairi сам ја ирост и глуп! Шта трабуњам туна! То што овдје лежи јесте само гомила смрдљивога меса — ништа више«. Међутијем се бјеше већ и смркло и мјесец је сијао јасно кроз нрозоре. Ја сам имао да радим нешто у једној анатомској сали и одох тамо. Док су у великој сали били сви столови заузети и не бјеше ни једна сголица слободна, бјеху овдје само тројица-четворица колега, који нешто разговараху. На столовима не бјеше ни једне љешине; бар ја нијесам ни једне видио. Кад сам хтио одавде изаћи и нехотице се окреиух, спазнх на једноме сголу, у углу, једну петакнуту мушку љешину; бјеше то нрава хунска тјелесина: снажна и крупна, са црнијем брцима. Ја се доста тргох, али пристуиих ближе столу и цосматрах је можда читав минут. Утисак, који ми се у душу удубе, бјеше овај: Најприје ваља замислити једну прилично вели..у салу, v којој на сунротном зиду од нас свјетлуца један мали, тамни гасни пламен. Сала је пуна столова и столица; све су оне празне. Само четири студента стоје у гомилици и нешто шапућу. Из велике сале заврча нешто чудновато. Већ узбуђен од љешине онога старца и дјечка, спазим ]а, на један мах, ову велику, снажну, мјесечином обасјану љешину. Она лежи на столу право као свијећа, отворенијех, неуцакљенијех очију и веома озбиљног, ненромијењеног лица, руке укочене низ бутине, као војник. То је некакав самоубица. Ја обилазим скоро већ десет пута око љегаине, али нигдје да видим какву рану или симптоме: да се дотични објесио, удавио или отровао. Но, најзад пронађох — мјесец освијетли на један мах тако, јасно главу — насред чела једну малу рупу. У истоме тренутку^ посмотрих му и очи ■— и одскочих. Његове ме велике, избечене очи прате свуда истијем мртвијем погледом, па гдје, било да стапем. Хтио бих радо да изидем одавде, али не. могу да се откачим од његовијех очију; увијек гледају на мене. И да сам сам у сали био, јамачно бих цркао од страха. Не могу иросто да замислим, шта је могло оваквога џина на смрт да нагони; наде ми такође у очи, да су му очи тако јасне . . . ја задрхтах. Призозем оне студенте ближе. Они сви затресоше сажа-