СРЂ

— 543 —

у Србији, ево и за то примјера: Фра Стипан Јајчанин, који је писао истијем писмом као и фра Матија, вели у пР е Д Г(,в0 Р- т своје књиге ,.Исмскивд кацсгнанскд н n < i 8 k" obo : „ . . кеолха с$ потреките ккииге 8 Косни S нашл слска и S наш иезик". Та је књига штамиана у Млецима 1704. — Дакле, допустиће госп. Шурмин, да се то писмо зове својијем нравијем именом »cpnска буквица«, а не ми »босанска« ни »босаиско-хрватска«. Проф. Шурмип употребљава то своје фантастично н измишљено име за наше српско писмо на више мјеста; тако на страпи '77, 114, 183. На сграни 115 вели за босанску књижевност XVII. вијека, да та „franevačka kniževnost ima u tomu svoju vrijednost, što predočuje čisti narodni govor kao najboja hrvatska proza u XVII. stoJeću;" Ради би били знати на чему г. професор темељи хрватство овијех фрањеваца? Је ли на темељу вјере? Биће да је тако, јер тога се је г. нрофесор држао при писању ове своје „Povjesti kiiiževnosti". Ко је католик, стрпао га је у хрватску литературу, па макар ои био нај ватренији Србин. Зар је то објективносг? Зар је то озбиљан рад једног ученог професора? Погледајмо његову објективност само у једном примјеру! Говорећи о Матији Дивковићу вели на стр. 116: »Od liega nam је ostao nauk krstjanski za narod slovinski, izđan u Mlecima 1611. a poslije više puta. Taj je nauk preveden s latinskoga jezika ,,u jezik slovinski i slovi srpskiemi" (t. j. eirilskimi)« Госп. ирофесор ако и наводи Дивковићеве ријечи „slovi srpskiemi", ииак измишља неко ново име, које је по ћуди њему и његовијем неумјеснијем идејама. Ми то осуђујемо а сажаљевамо хрватску интелигеицију. која још никад не ће да се опамети. Кад би нам г. Шурмин могао макар једнијем писанијем сномеником босанскијем доказати и назив ћирилице »босанско-хрватска«, опда би му одобрили; али овако не, док сва документа стоје па пашој страпи. Сви босаиски споменици говоре за оправдани назив ћирилице »српска буквица«. Ко противно мисли, љуто се вара. Вд. Богићевић