СРЂ

655 —

Има још једна добра страна код Г. Влачића: он је очевидно литераран човјек. То се опажа у свима његовијем књижицама, и то је врло ријетка ствар, нарочито у књигама које нзлазе из свештеничкијех и тако рећи чисто сталешкијех кругова. У интелигентнијех се иарода и геометрије пишу чистијем језиком и отменијем стилом, а у нас се то често иодцјењује и у чисто књижевнијем стварима. Књиге Г. Влачића може да чита са задовољством и човјик књижевио образовап, као и човјек из народа којему је литерарна страна дјела спореднаја ствар. Ми ову књижицу преиоручујемо свакоме ко хоће да позва историјицу једпог иашег веома намученог дијела народа. Историчар ће наћи у њој можда који недостатак, али се ове књиге и не нишу за историчаре: ова књига није ријеч једног сухог и индиферентног човјека од пера, него топла и ријеч једног натриоте, и ријеч у своје вријеме. Она је ријеч једног свештеника који у цркви нозива па вјеру у Бога, а изван цркве, на мучплишту, на којем гине један народ, нозива се и на вјеру у себе, у своју иришлисш и у велике примјере нашијех предака. Како је лијено и симпатично разумијевање дужности у ове мучне и блиједе дане! Т>шн>. II. Дивљи човјек, срочио Оима Лукин ЛазиМ. Загреб, српска штамнарија 1901. I/T ако смо задоцнили с приказом ове књигет ипак мислимо, да је увијек на вријеме коју о њој да ироговоримо. Њен писац то је стари зналац српског читалачког свијета, који свога Симу већ одавна позна и прати његов рад, он му је у мпогокојечем захвалан, јер га је својим једрим хумором и неусиљеном сатиром много пута разгалио и разонодио. Књига, која је пред нама, иреказује његове пјесме из нај раније младости; он сам о њима вели у предговору: »Ово су плодови првога мог младепачког одушевљења и добре воље, да чим било користим роду, који ме је дао.« У овој су књизи сакупљеие пробрапије пјесме Симине кроз задње десетак година, које је он растурио но разним периодичним листовима.