СРЂ

S41 -

Књижевни прикази. Српска војска и војевање за вријеме устанка од 1804—1815 год. Приетупна бееједа Академика Јов, МишковиЛа ђе перала. (Прештампано из „Ратника" у Београду.) Ова је раеправа читана па евечаном скупу српске краљевске Академије Наука, 11 декембра 1894, који је евојом назочношћу почастио и краљ Александар I. У књизи је 48 стр. вел. VIII. Цијена (?) Добар је биљег да војводе пишу, јер показују понос једпога народа, а то нам јамче садашња и прошла времена. Дао нам је најбољи примјер Јулије Цезар, те се може слободно казати да историја „De bello Gallico" написана је па добошу испред ратничкога чадора. Србијанци су мален пук, али су почетком нрошлога вијека показали велике жилавости и народне енергије, а то нам јамче имена великијех војвода и јунака. Добро је славни Раде напоменуо оно осам близанаца: „Наполеон, Карло, Блихер, Кнез Велингтон и Суваров, Ra)>aJ)opl)e t бич тирјана, и Шварценберг и Кутузов". Лако је било великијем народима да се вину до славе, ,,Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, Све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме". То доба најбоље ђенерал Мишковић означује народном пословицом: »У добру је лако добар бити, »На муци се познају јунаци. Сваки би патриота у Србији имао добро промозгати говор г. Мишковића, те би онда нестало кине и препирке, те слаби и јаке иароде, а камо ли не ће народ, који се јучер, може се казати, ослободио и показао дичнијех и свијетлијех примјера јунаштва и еамопрегоријевања у оријашкој и неједнакој борби. Ту је било заиста јунака, да се с њима могу Ср-