СРЂ

— 1064 —

Шта ћемо сад? — велим му ја; ни у меие нема но само 16 новчића!? — Ои се озловољи. И тако се за асталом скаменисмо. Један из друштва попуди нас, да што попијемо. Јадио ти пиће, ја не могу гладан иити, а иара се нема — велим му ја. Он оде, док ето ти га гд-е носи и меса и хљеба и випа. Боже помози! Ту се наједосмо и понаписмо. Нека су доба ноћи. Друштво ијано, оиако ијапи почеше се заваљпвати. IJoчеше ркати. Легосмо и ми. У јутру, зором дођоше но двојицу кола. Један сједе и поче другога дозивати. Он се смео око келнерице, а бијаше зором ухватио мачка за реи (понапит). Друг га дозива, ои му се одазива, виче: »Причекај, сад' ћу, ето ме!« -— Ономе другу дојади чекање. Кола пођоше. Ја и друг ми за оно 20 новчића куписмо хљеба и пођосмо за колима. Док ето и онога, све трчи да сустигне кола. Престиже нас. Видимо, у трчању посрнуо је пеколико пута на цесту у нрах. Сустиже кола и сједе; оишнуше коње, одоше. Идемо ми путем, кад на цести, на једиоме мјесту гдје је посрнуо испао му такулин. Смотрих га, притекох к њему. Ха, Боже помози! Ево пара, завиках другу. Отворих га, кад у њему 62 форинта. Е, сад можемо с миром путовати док нађемо посла. Весели смо uito смо новце нашли, а страх пас је да их се не сјете, па да не пођу у потјеру, јербо другијех нутпика на путу не бијаше. Окренусмо другијем путем и дођосмо у једну варош. У путу обућу смо подерали, те куписмо двоје чизме. Ту смо били беспослени два-три дана, а послије нађосмо посла у ббници. Ту смо направили једну кућу а кад свршисмо, дпректор ббнице препоручи нас шефу жељезничке станице. Један пут дочуо сам био, како један мој земљак болује у ббници те да је на умору. Одох да га обидем. Познати га нијесам могао. У очи Богојављења он умрије — а пошто становништво те вароши, па и гробари бијаху већином православне вјероисповиједи, а Богојављење је велик празник, гробари тога дапа у ббницу не повирише. Они мртваце нијесу копали, већ би их однијели и бацили у једну јаму. Имао сам