СРЂ

— 1065 —

пара, те жељах лијепо укоиати и опојати свога земљака. Директор ми је то одобрио. Здоговорих ее с другом, да покојнику направимо мртвачки сандук. С пама је радио и једап мјештанин, а његов брат и јест свештеник у томе мјесту. Здоговорисмо се сва тројица, одосмо свештепику и замолисмо га, да пашега земљака укопамо у какво гробље и да му учинимо спровод. Свештеник на то радо пристаде. Каже: »Из мјеста до народног гробља има око 3 сата. Погодите каква кола, па ћемо му спровод учинити и сахранити!« Како рекосмо тако и учинисмо. Ја и друг одосмо у радионицу. Препиласмо даске и склописмо сандук. Немамо чавала. Шта ћемо сад! Задјељасмо дрвене клинце и њима сандук приковасмо. Мртваца смо метнули у кола а и ми с попом посиједали, и упутисмо се гробљу. Тамо су крајем цесте све села, једно близу другога, а у свакоме селу и механа. Уз пут често смо се свраћали у мехапе, прилично се дотјерали, и мрак нас на путу затече. Дођосмо у гробље. Гроб бијаше ископан. Сидосмо с кола и пођосмо да спустимо сандук. Поп чита онако без књиге. Јест! Кад тамо!? — У колима нема мртваца. Путем су кола трусала, мртвац се је у сандуку љуљао, дрвени клинци су попуштали, мртвац је из сандука испао и пао на цесту. Шта ћемо сад ? Све је готово, и поп чита, а мртваца нема. Хајдемо да га тражимо! Хајде де! Вратисмо се. Путем смо се смијали и разговарали. Бијаху нас тројица. Сваки један другом причасмо, а један у другога гледасмо. Тако разговарајући прођосмо мртваца. Путовали смо читав сат. Нема га. Вратисмо се љутити. Сваки се је осмурио, забринути гледамо преда се. Један иде једнијем, а други другијем крајем цесте, а ја по средини. Кад бијасмо на домак гробља, мој друг завика: »Ево га, ево!« Тамо крајем цесте ископане су јаруге, јербо је мјесто блатно. Тијех дана киша је падала, те јаруге бијаху пуне воде. Он, како је из кола испао, преселендао се је у јаругу, само му је из ње једна нога трколила, ослањајући се ва цесту, те изгледаше као колобран.