СРЂ

— 110

бшш, да је може бити он хтио да попусти у свом полашању да замоли за опроштај друга, јер је немогуће да овај нема осјећаје човјечпосги ма и у нај мањој мјери ; па о^гда кад би га судили, и судије су људп као осталн свијет, и они имају мајку, оца, жену и дјецу; и они зпају за љубав, па онда и опи из љубави праштају кривице својој дјецп, иа бп из љуба, ви и сажаљења према њгша простилн и њему; а он је још млад, а тако добар, само је мало јогупаст и ватрен, али све једно, то ништа пе смета, то су докази његовог попггења, а могли би одбити п па дакомисленост, па би се од кривице створила мала погрешка, која може да cs- превиди или и опрости, а и оне би се већ постарале да својим говором п молбама раде у његову корист, и заиста, оне би све у његову корист говориле, ua ако затреба, сломиле понос и плакале! п ове би сузе морале тронути судије! а довеле би и малога, кога би још код куће научиле како да моли и плаче! Па мало ом, мало оне, мало сипчић, ria би створили нешто велико, и из, те величине створио би се такав печат на судије, да би морали да клону пред тако великом бригом њиховом и сва би пм отпорносг била пемогућа, те бн га пустили и ои био код њих. па би у мјесто суза било шале, у мјесто туге смијеха, у мјесто очаја љубави, и блаженство пеисказане среће ширило. би се и даље у овоме дому, као што је било и прије његона одласка. II тада им постаие опет крпв и опет гњевпе на њега куну, купу, па тронуте до суза, малаксале од бола ; мисли и бриге, измождене од овог душевног напора опет благосиљају и љубе му синчића, па мисле да љубе његов лик !... Па кад су видјеле да од сваке наде нема ништа, да оп њиховим молбама не попушта, осјетише се прииуђене да саме траже крај овим околностима. Срачунавају прилике у којпма се извршила његова кривица, остављене тако без икаквога спољашњег утицаја, а вођене својим здравим разумом, који може упоређујући њега и оне с којима је он дошао у додир, да донесе закључке о исходу посљедица. И тада се сјетпше створа због кога он нај више страда, иа се по Радином лицу навуче тампи вео нодозрења, од кога је стара пајвећма стрепила и из чега јој истицаше бојазан о снахиној сталпости и чврстини, ма да зпадијаше за њену љубав и ма да обе зна-