СРЂ

— 115 —

— Чедо моје! Ти и сама увиђатп, да су околности тако злокобне, да нам је немогуће сносити и даље овај терет. Сва моћ и напор нашег самоодржања, губи се под теретом сиромаштине, и ми из даиа у дан тонемо тако, да ће може бити скоро вријеме, без његовог присуства, донијети нам потпун пад. Ми смо немоћне без њега да се више бринемо за свој опстанак, а ова тужна кућа, свакога дана све г.ам' већма иоказује своју празнину, док нас не ирогута. — И ту престаде, замисли се и дубље загледа у блиједо Мицино лице, које од ових ријечи све већма губљаше свјежину младости. Она продужи: А знаш и то да је ова кућа, док он у њој бјеше, у сваком. кутку мирисала свјежином радости и да је свега тога нестало опог часа, кад он оде, да би спасао своју част. И он је cuacao, али тај спас нзазвао је пропаст свима његовим, и ко зна колико ће још моћи овај дом да се дичи својим поштењем, јер вријеме, немилосрдно рушећи начин нашег oriстојања, подрива темељ моћи нашег држања... и још може постати толико моћно, да нас сурва у поноре бестидности.... па са страхом погледавши у снаху, ко^а пестрпљиво ишчекиваше крај овог дугог говора, искочи јој цијела слика страшне будућности, па кроз јецање продужн Он је за твоју љубав све жртвовао, он је очувао твоје поштење, не мислећн о посљедицама.. и ућута, јер пе могне више од силног бола. Мица ћуташе, а њено блиједо лице отпоче да добија чудповат израз руменила. Она слушаше ове рчјечи и изгледаше да назире њихов значај. Породи се сумња у њеним мислима и оиа, савладана сумњом, једва промуца: — Ах, кад бих могла, све бих учинила, да вам повратпм спокојство! — али не хтједе даље да говори, јер јој се учини чудновато тумачење у њеним сопственим ријечима. Кад би могла! А судећи по говору његове мајке, њо 0 се сгвори мисао, да она то заиста може — само ако хоће! А довести ове ријечи у еклад, изазива се ужасан скок, скок у провалију бешчашћа! И помисливши на ово, она отноче да се чуди, како је могла на тако што да помисли, кад је потпуно убијеђена, да оне никада непоштено нијесу миелиле, и за то, разагнавши ову сумњу, продужи: — Да, мајко, његова племенитост тако је велика, вапта невоља тако ужасна, *да ни ја немам ни мира