СРЂ

— 214 —

Ниђе нема.... (Ш „Мекнх звука"). Ниђе нема таког цв'јета, Ниђе таког дјевојчета Пуног баја, пуног миља, Као што је моја Смиља: Ниђе нема слађег раја Од њезиног загрљаја. Кад погледа сунце гране, Кад пољуби срце плане, А кад грли, грли силно, Плаховито, изобилно; Грли, љуби, до поноћи, Док јој сан не склопи очи; Па и у сну, и ту сања С.латке сате миловања, И у сну се мило смјепш, И у сну се слатко тјеши: »Чим зора заруди Паст' ћу му на груди, Грлићу га, љубићу га Да ми се разбуди!« Зора сване, ево миља Сунце гране, ево Смиља На топле ми пада груди, Пољупцем ме из сна буди Грли, љуби, све једнако Ето тако!.... Па сад кажи Има ли још веће дражи, Има ли још већег миља Од пољупца таког Смиља; Да л' је љепше бит' у рају Ил' у таком загрљају?... I: > 02 - Мариико