СРЂ

— 285 —

„Ne manka, nego to. I tako su mi svi bili... ne dolaze nego nekoliko puta, a baš su imali banut večeras!" „Мепе biste stavili leći s onom plavojkom, s onom Zirisetom, Ziriselom, kako li se zove ona plavojka." „Ludove" гебе mu kontesa, okrenuv se, da joj ne vidi smijeh. „Idem u Laa." I ode, slušajuć za sobom Perlottijev grohot. Zaustavi se na dnu dvorane, na vratima, kroz koja se ide do širokih stepenica prvog poda. „Napokon", reče ona. „U kakvom je stanju?" „Žalosnom", odgovori muški glas. „Kakve mi novosti nosiš?... Sva se negova bolest sastoji u tom, što jede i spava, što provodi vrijeme u eitanu i sviranu. Biće bolest; ne kažem, da nije... Ali i on joj daje previše važnosti. Liječnik veli, da ga treba rastresti. Sto se ima činiti s onom negovom vječnom zlovojom. Da ti znaš, dragi moj, koliko ja imam voje, da rastresem druge!.... Da znaš, koliko se sama dosadujem i trudim, da se toga prođem!" „Dosađuješ se, tetko?...." Kontesa umukne za čas i ugrize se za usne, da priguši jecahe. „Nije ništa, ne", odgovori. Treptane trepavica nad sijevajućim očima odavaše silnu nezinu nervoznost. „Је li, da ne ćeš otić odmah s ovakim vremenom? Hajde mi malo pozabavi ono gospođa." Ona se popne uz stepenice, a on uđe u dvoranu. Gospođe, nasitiv se prizora oluje, vratiše se na naslonače, koji su medašili praznim stolicama, među zapadnim vratima i bijardom. Baronesa Jelena prošeta se naokolo, te kad prođe mimo nadošloga, reče mu ispod glasa: „Hvala ti, Daniele, što si činio ujaku toliko društva." Cortis joj stisnu ruku, bez riječi. Jelena ga pogleda, sva prepadena. „Sto je?" „Važna stvar", glasio je negov odgovor. „Evo našeg kandidata", klikne barun. „Ova bi vrijedna gospoda želela znati, da h ćete lajat u Tunisi i gristi ministre." Barun, svojim velikim stasom, plavom bradom i gromkim glasom izgledao je stari normanski pustahija.