СРЂ

— 279 —

Рекао би, то су сузе, Што их тужно небо рони Ва сунашцем, без јецања, Без уздаха тугобони' Тако и ја сузе роним, Што ми сунце сакри тама, Али и ја без јецања... Моја суза тече сама У. Има један цв'јет питоми, Што сакрива лице красно, Кад ra с неба сунце жарко Са зракама љубне страсно. Сунашце га смртно воли, Од љубави силне гори. А цв'јет своје лице крије,

Ја познајем тај цвијетак. Дивно му је, дивно име.... Па завидим оном, који Закити се једном њиме.... VI. 0, али сам срећан био Као цвијет мирних гора, Када ми се наклонио Мој анђелак са прозора!... Тог је часа она била Тако мила, тако драга, Невинашна као вила, Добра, чедна, дивна, блага... Па таква ми у'вјек оста: Добра, чедна, невинашна.... А невјерна што ми поста,

„Не волим те" — њему збори. Можда хтједе судба страшна Беч, Душан Таминџић-Хумски

Старачка елегија. Још се сећам — сећа ћу се вазда оних дана кад је вољах млад, кад клех Бога што ме ружним сазда, место среће што ми нружи јад. Ох то време! оно давно прође, (сад сам старац, седа ми је влас), ал' од онда убрзо ми дође нових суза, новог бола час.... Стара туга према овој сада поста миље и сунчани сјај; ова туга много теже пада, много јаче тишти овај вај....