СРЂ

— 280 —

И тако сам опет сузе лио, кад ноћ падне, без мира и сна, ал' не зато што сам ружан био, ил' несрећан што сам био ја.. И ма да је већ од тога доба много прошло (јер већ писам млад), ја још плачем, плакаћу до гроба, оплакујућ' — свог идола пад. Душан К:шстановић.

lz „Morskih soneta"

I. Kad se Juđi sa obala Slavom hvale, slavom bane, Drži, more, glave vala B'jelom pjenonj ovjencane, Pa zrcali uzrok hvala: — Tuđe kuće poliarane! А1 kad đođu seke rala, Dikle suncem milovane, Tada budi glatko, more, Nih zrcali cista čeda, Cakli lice, šumi zbore.

II. Zbogom more, moja diko, Ja ti umr'j^h, ja ti svenuh: Mene Ju|6 očaj-striko, Pa ni ]uto ne poglenuh. Jere n'jesam prije viko, Veto stope tebi skrenuh, Da ti rečem: moja diko, Ja ti umr'jeh, ja ti svenuh! Tvoj sam, Tvoj sam, daj mi groba, Nemam brata — nemam zlata, Ziga neču sramnaroba!

Cv'jet je zemje rad i b'jeda; Brat sam rat.a — sin alata, Cakli cv'ječe, nemoj gore!... Daleko me mudra zloba, Zbogom more — sunce s'jeda. A liangaru eto vrata!

iT