СРЂ

— 422 —

Ali, samoća! pa ko bi je mog6 Prezirati, od sebe odbijat? Kad je meni mila, draga, sveta, Ko bi smio za to me ismijat? Ta slobodno stoprv onda živeš, Kad svoj stanak u samoći nađeš. Tu si miran, niko ti ne smeta, Nije straha da kud kamo zađeš. Divjoj buci opakijeh Judi U samoći prebivana nema, St'jene bodri, nebo tu sokoli, Mir ti pruža priroda nijema. Tu rob n'jesi, pa ni ciji sluga, Sam caruješ, sam naloge vršiš, Tu nemilom, gordom zapov'jesti Svoju volu na silu ne kršiš, Već se krećeš kako ti je drago, Tu razmišjaš kako te je vo]a, Sam uživaš... prirode si čedo... Pa ima li postojbina boja?.. U aprihi 1903. Abećedović.

Вихор Што страховит вихор хуји, То је тамна ноћца мила Па га страшаи врисак стане, Завољела мјесец сјајни Па далеко у ноћ црну Вихор чуо, полетио Са јауком тегаким иане? Са далеких гора тамни'. Па зазвижди, па зацвили, Хуји вихре, хуји друже! Зацијуче, зафијуче, Та је м.ени пјесма мила, Па захуји, па зазуји, Кад махнито у свом б'јесу Па заплаче, зајауче? Дижеш своја мрачна крила. Што ноћ стрепи, небо ћути, Хуји вихре! и мој дух се Зв'језде дршћу, мјесец бл'једи? У свом јаду с тобом диже Земља преза, борје пада И далеко кроз ноћ мрачну И од леда кам се леди? Прб св'јетова даљних стиже. Беч. Михаило Мирон.