СРЂ

- 446 —

— Oh, da, jesam.... osjećam.... Preostaje mi samo malo života. Kad se negov protivnik približi sa svojijem svjedokom, on mi гебе: — Kažite im neka se uda]e.... Vama imam nešto kazati.... jer mi preostaje malo časa... — Nastojte, gospodo, da bude spravna kočija za prijenos markiza Emila. Cuvši ovo ime, protivnici, zbuneni, pogiedaše jedan drugoga u lice; sad su shvatili pravi uzrok cijeloj aferi. — Gospodine markizu, rečc protivnik, Yaše mi ime otkriva tajnu ovog fatalnog dvoboja. Dozvolite, da Vam pitam oproštene za one riječi, koje nijesam smio nikada izustiti! Savijest mi ne će nikada dati mira. — Markiz mu pruži ruku. Ivad smo bili na samu, naslonivši se na moje rame i izvadivši jedno pismo, reče mi Emil: — Gospodine, pošto Vas smatram poštenim čovjekom, bi li ste mi ispunili zadnu že]u? Zadna je že]a čovjeka na umoru. Vi ćete je ispuniti, je 1' te?... Primite ovo pismo, ono je uprav]eno grofici Elorenciji. Proštijte prije sadržaj. Vi mi dakle obećajete... da ćete ga predati noj u ruke?... Оћ!... Bože! Bože!.... umirem.... s Bogom Uzevši pismo, dozvah dvojicu od nazočne gospode, da mi pomognu postaviti u kola umirućeg Emila. Kad ga posadismo, izgubi svijest i nije više k sebi došao; jedan sahat kasnije Emila nije više bilo.

Jadnog Emila! •— uskhkoh. — Da, imaš ga pravo žaliti, reče mi prijate]. Događaj je grozanL. A grofica!.... Nakon malo Ivan proslijedi: — Kad je svršio čin, preko kojeg je grofica izgledala osobito uzbunena, grof i grofica vratiše se kući. Grof se nmogo čudio, što se Emil one večeri nije više u ložu povratio; i dok je nagactao o pravome uzroku, jedan sluga javi mu, da mu markizov poslužnik imade nešto važno kazati.