СРЂ

— 460 -

труд? Само у неколико и то кратких ријечи, без снаге п срца, као да нијесам увјереи v свој рад? Рад, који већ толико времена сви признају, јер да га не признају, зашто би га хвалили?! Каква је корист њима од меие, старог, пропалог човјека, па да ми ласкају или подваљују?! Не, то није могуће, то је била потпуна збиља, коју је створила моја доброта и мој рад. Али зашто ме онако сухо одби ... uri мало наде.... но просто није му у власти. А како је до сада друге награђивао, а ја још не чух да их је похвалио?« II он се ту замисли, чудећи се, како то може да буде?! Шта је он то до сада био у тој канцеларији? Размажено дијете нли блесасти сгарац? То је све било из сажаљења... па сад?!... И он се замисли, па стаде; а кад га један од пролазпика очеша и повуче за собом, oii се опомеиу мјеста гдје се налази и продужп даље. Мрак се све дубље хваташе; сгудепи повјетарац отпоче да пропирује кроз мрачне, пусте улице, бришући маглу, те се сад отпочеше сијалице да указују. Њега подиђе језа, и кад хтједе капут што боље уза се да привије — оп видје да га нема. Хтједе да се врати, али се поплаши капцеларије у ово доба, њему се сад она учини као гробпнца, у којој је он лежао пуних десет година. Убрза корак, а вјетар биваше све јачи, а њега хладноћа обухваташе све већма. Отпоче да дрхтн и посрће. А кад стиже дома, он не погледа жену, која стајаше на вратима, блиједа и забринута, већ прође мимо њу, не одговоривши јој на њено тужно: — Мато, шта је теби?... III. Обнлазе га другови и познаници, лијепих ријечи и понуда не изостаје, чак и шеф са висине свога положаја спустио се у ову мрачну избицу и запитао га: »— Шта је то, чика Мато? — Али чика Мата ћуташе; његове очи звијераху неким нејасним погледом, у коме се не огледаше никакав захтјев, никакав одговор, већ нека нејасна равнодушност према свему. По лицу се осуло бљедило, а замршена брада падаше му по прсима, из којих се ваљаху уздаси у мјесто јаука. Не-