СРЂ

— 461 —

како се лакше осјети, кад је ко крај њега, и он би тада тако радо слушао разговоре, ма о чему то било; али се те жеље изгубе иослџје дугог иричања, јер му се у мислима отпочне да колеба разумијевање и он тада готово бесвјесно посматра свог носјетиоца. Канцеларијски другови, да би олакшали бол чика Мати, послије уобичајеног поздрава, отпочињаху разговор са шалом, да би са његовог старачког лица одагнали оне бразде бриге и неспокојства, али оп ту веселу, ђачку шалу, оличену у доскочицама, не разумијева и не схвата; а кад би њихов разговор прешао у збиљу, и кад би они отпочели да разговарају о раду свом и својих старјешина, тада би се још више помутио; тада би његове безизразне очи нуштале погледе, пуне чуђења и питања. И што би говор дуже текао, то би њиме неспокојство већма овлађивало; уз неспокојство по^ављиваше се бол, што и он не може у том разговору да учествује, већ их само посматра и мислп: »Шта је то до сад са мном било? Шта сам ја радио за ових десет година? Шта сам се ја то с њима разговарао?« — И тада му паде на ум, да се он није ништа разговарао, да је код њега за све то вријеме владало љубопитство, да је у мислима трајала нека сумња о разумијевању тог разговора, да га они никад ништа нијесу питали: и да је, кад је што рекао, добијао само један благ ударац по плећима, са звучним: »Чика Мато, сад би могли попити по једну кафу!« — а он то тумачаше као свршетак разговора, а не као једно лпјепо одбијање. А кад би му у госте дошлм стари трговци и познаници, па кад би се разговор отпочео да води о трговини, куповини, продаји; он би тада расијано гледао у њих, не знајући ријечи проговорити, ма да му се у мислима појављиваше као какав сан, знање старог заната. Са женом?!.. шта ће њој да говори? Он је се сад чисто стиди, осјећајући се као кривац, јер није кадар да јој пружи оно, што она од њега, као човјека с правом захтијева. Да зове дјецу, да их милује, да им тепа? А састоји ли се родитељска љубав само у миловању? И он се поплаши од њпх; њихова будућност искочи му пред очи некако јасно, али у тој јасноћи не огледаше се ништа одређено, већ нешто